Православни катихета
Децембар 13, 2018, 05:05:38 *
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте.

Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије
Вести: За повратак на сајт катихета кликните овде.
 
   Почетна   Помоћ Претрага Пријављивање Регистрација  
Странице: [1]
  Штампај  
Аутор Тема: БАЈКА О САЊИ И ВАЊИ  (Прочитано 12163 пута)
0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.
radomir marinkovic
Глобални Модератор
Старији катихета
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 185



WWW
« послато: Октобар 02, 2012, 06:41:17 »

БАЈКА О САЊИ И ВАЊИ

Догодило се да је једне ноћи нека мала луцкаста звезда из чиста мира напустила своје звездано јато
И почела да пада и пада и пада кроз читав непрегледни космос.
Падајући тако, прошла је кроз сунчеву галаксију И случајно се спустила на планету Земљу.
На континент, који се зове Европа…
У један град на који никада ранијеј није пала ни једна звезда, па је то било право чудо!
Један фењерџија је покушао да је ухвати, да му светли у фењеру.
Један генерал је хтео да је стави на груди као одликовање.
Једна злочеста дама је хтела да од ње направи минђушу која светли.
Један пијани морнар да му светли у лампи, а једна јелка да је стави на свој врх!
Али звезда се није дала никоме, него је пала право у једно породилиште на крају града…
Тачно у поноћ када се родила једна девојчица Сања. Не чијем се левом колену залутала звезда претворила у мали љупки младеж. Бен.
Догодило се да се исте ноћи у исто време, родио и један дечак, Вања.
Када би се Сања осмехнула, смешио се и он без разлога
Када би она заплакала, плакао је и Вања, мада му ништа није фалило.
Зашто бебе, уопште, плачу ? Кажу због тога, што им је било много лепше тамо одакле долазе на свет, него овде, код нас.
А одакле долазе бебе ?
Бебе долазе из љубави.
А, где је љубав ?
Љубав је између оних који се воле.
Али, Вањи је било много лепше у породилишту, него тамо одакле је дошао, јер је добио место одмах покрај Сање, у коју се заљубио чим је прогледао- значи, заиста, на први поглед
Најпре, она није била ћелава и црвена у лицу као остале бебе, већ је била отмено бледа И имала је дивну црну косицу, која се изванредно лепо слагала са белим јастуком.
Онда су пили млеко И спавали, пили млеко испавали, пили испавали. И било им је помало досадно. Једва су чекали да их пусте напоље, па да виде тај свет о коме су слушали девет месеци.
Онда се једно време нису виђали, јер су их возили у колицима из којих се види само небо.
Пошто је касније проходао, јер је био помало лењ, Вазњу су возили дуже од Сање, па су муз бог тога очи постале плаве.
Онда се једног дана случајно сретну на клацкалици."Јел ме се сећаш ?"- упита га Сања.
" Сећам се…", рече Вања," знао сам да ћемо се једног дана срести !
"Какво си име добио ?"- упита га Сања радознало.
"Вања ! А ти ?"Сања !"- рече она са олакшањем, јер се плашила да им се имена неће слагати.
"Сања и Вања ! Како се то дивно слаже !"- рече човек који је продавао балоне, слушајући њихов разговор.
Онда су их њихове маме узеле за руке И одвеле свака на своју страну.
Дуго су се освртали једно за другим…

И тако је почела њихова љубав…
А, шта је то- љубав?
Када гледаш у звезде без разлога И када поделиш жваку И кад поклониш цвет… Када ономе кога волиш даш један круг И уступиш љуљашку у паркићу када је на тебе ред да се љуљаш! Кад ономе кога волиш даш један гриз И кад поделишса њим гумицу за брисање на двоје И кад му даш један лиз! Када нацрташ срце и унутра упишеш ваша два имена.
Ако то није љубав, ја онда, стварно не знам шта је!
Славили су истог дана рођендане…

Онда су пролазиле године, а они су заједно расли. Играли школице. Седели у истом разреду… У истој клупи… Учили шта је домовина…
"А шта је то- домовина?"
Акваријум је домовина златне рибице. Диму је домовина лула. Пужу је домовина на леђима. Црву је домовина јабука, а цвету саксија. Пчели је домовина цвет.
Сањина и Вањина домовина била је њихова љубав.
Добили су у исто време оспице… Па онда заушке… Па прву награду за свирање у четири руке, у музичкој школи « Мокрањац ».
Заједно су клизали. Заједно су возили ролшуе. И ишли у заједничком кисном мантилу, само да се не би растајали ни за тренутак.

"Шта ти је то на колену"- упита је једног дана Вања
" Ох, ништа ! Младеж…"- одговори Сања.
"Мене подсећа на неку тамну звезду !"- рече он.
"Заиста ?", обрадова се она," подсећа и мене, али не смем то никоме да кажем."
"Лепа је"…- дивио се Вања
. "И мени се допада…"- казала је Сања.
"Смем ли да је пољубим ?"
" Смеш…"- рече Сања и он пољуби малу тамну звезду, на шта се Сања зарумени.
" Хоћес ли да будеш моја жена ?"- упита је
." Хоћу !"- , одговори она тихо, "али само ако се закунеш да ћеш ме увек волети."
"Кунем се !"- рекао је Вања.
"То је важно због тога", настави Сања- "што не бих поднела да заволиш неку другу ! Знаш, чини ми се да ћу живети само дотле, док ме заиста будеш волео"…
"Лудице !"- помилова је Вања по коси- "Како те не бих волео ?"-
"Верујем ти, и молим те да никада не заборавиш звоју заклетву, јер од ње зависи мој живот ! "

Онда су се венчали и на овом мести би се завршила свака бајка, речима да су живели дуго и рецмо и имали златну дечицу, да Вања није бацио око на лепу Сањину куму. Кума је заиста била занимљива и привлачна. Имала је дугу светлу косу и плаве очи сличне Вањиним.
"Како је само лепа !"- помисли он- "Баш бих волео да је пољубим !"
У том тренутку, Сања се саплете о венчаницу."Ох, до малопре ми је била таман !-" рече уплашено- "А, сада ми се чини предугачком"…
Венчаница је била као и раније, али Сања није. Смањила се за десет сантиметара.
Јер, кад смо заљубљени, онда они које волимо расту у нашим очима. Када пожелимо неког другог, онда се они смањују.
Сви људи на земљи навикну се на то после извезног времена и живе, углавном, без љубави, а да им ниста нарочито не смета.
Можда због оне мале луцкасте звезде на колену, Сањин случај је био изузетак ! Она је хтела све или ништа !
Није подносила превару, на коју се остали лако навикну.
Сања се није смањила у себи- она се стварно смањила, али то у том тренутку нико није приметио.

–"Сања , шта ти је ? шта ти се десило ?"- упита је забринуто Вања, видевши да је мало побледела. –
"Ох, ништа !"- одговори она збуњено-
"Учинило ми се само да је пала једна звезда"…
"Али сада је дан !"- зачуди се Вања. –
"Па шта ?- рече она-" Звезде падају и дању, само то многи нису у стању да виде".

Сем те мале непријатности, на њиховој свадби, која је протекла весело, ништа се посебно није догодило. Сања ускоро заборави на предугачку венчаницу, мислећи да јој ресејана кројачица није узела тачну меру. Онда су лепо живели заједно у поткровљу једне старе куће на Звездари, одакле се у Београду, кад је ведо, најлепше виде звезде. Ноћу би седели на тераси и гледали огромни небески свод, тражеци Сањино звездано јато. –"Је л’ ме још волиш ?"- упита га она." Волим те !"- одговори он, зевнуши." Исто као пре ? "
"Не ! Не волиш ме као пре ?"
" Волим те много више !"
Али у тренутку када је Вања пожелео у себи једну славну звезду из варијетета, коју је гледао претходне вечери како вешто барата лоптама, угаси се изненада неколико звезда, а Сања се смањи за читавих тринаест сантиметара.

Све чешће је морала да заврне ногавице својих најдражих избледелих фармерки чија је боја подсећала на Вањине плаве очи.
Али и то је имало своју добру страну- веома лепо су јој стајале тако заврнуте и једно време читав Београд их је носио на Сањин начин !
Онда се Вањи много допала једна балерина из « Лабудовог језера » па се Сања смањила за још девет сантиметара. И кад дог би Вања пожелео неку од лепотица коју би видео у пролазу, Сања се смањивала за по који сантиметар.
Наредна три сантиметра однесе јој једна мачка премазана свим бојама.
Онда су Сањине кратке, мини хаљине постале- макси ! Но и то је имало својих добрих страна : освежила је на тај начин гардеробу и годину дана није морала да купује ниста ново.
Онда је Сања почела да се облачи по продавницама дечје конфекције, јер су јој ствари за одрасле постале превелике. Поново је носила своје омиљене црне лаковане ципеле са сребрном копчом, као кад је била мала и певала са Вањом у школском хору.
Мада је тада имала већ двадесет и једну годину, није била већа од какве деветогодишње девојчице. Вања је често водио Сању у шетњу. Волела је да једе принцес- крофне у посластичарници. Зими јој је куповао топло, тек испечено кестење, а понекад су одлазили и у зоолошки врт да хране мајмуне кикирикијем, а срне сеном.

Онда их једанпут сретне нека стара Вањина пријатељица.
–" Гле, колико ти је само порасла кћерка !"- рече-" Како се зовеш, душо ?"
–"Сања !"- рече Сања.
"–Имаш значи, исто име као и твоја мама, зар не ?"- рече дама "и личиш много на њу… Поздрави је кад се вратиш кући ! "–"Хвала, госпођо ! Хоћу…"- рече Сања, као свако лепо васпитано дете и смањи се за сантиметар, јер је приметила да Вања са чезњом гледа ту елегантну даму.

Онда је Вања почео да куца у четири руке на машини са једном лепом, риђом дактилографкињом и Сања се смањила за пет сантиметара !

Онда су јендог дана гледали заједно телевизијски програм и Вањи се много допаде нека чувена певачица, која је имала диван глас и још лепше тело, па помисли како би било дивно певати са њом у два гласа. Сања се истог часа смањи за два сантиметра и једанаест милиметара. Али и то је имало својих предности: била је мала, а није морала да иде у школу…
Онда се Вања, који је био добар човек, трудио да не мисли више ни на једну другу особу, и престао је једно време да се окреће на улици за лепотицама, знајући да ће свака његова смањити његову прву љубав- Сању, коју је много волео.

Крајњим напором успео је у томе, и пола године Сања није изгубила ни један милиметар и било јој је лепо.

Али на некој модној ревији, где су се приказивале нове хаљине за пролеће и лето, Вањи се много допаде једна кратко ошишана манекенка, која га је стално гледала. То је, изгледа било јаче од њега, и Сања се опет мало смањи.

Сачувана
radomir marinkovic
Глобални Модератор
Старији катихета
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 185



WWW
« Одговор #1 послато: Октобар 02, 2012, 06:41:32 »

Да се не би случајно изгубила у кревету, Вања јој је купио диван креветац у коме спавају лутке И наместио јој га на ноћном ормарићу. Сања је и даље волела да се лепо обчачи, али било је тешко пронаћи одећу за тако мало створењце, које је, уз то, било и жена са много укусаШта су радили? Куповали су лутке Сањине величине И пресвлачили је у њихове хаљине, Нико од гостију није више могао да разликује Сању од њених малих пријатељица- лутака, и то је често изазивало смешне забуне. Када би неко ушао у собу без куцања изатекао Сању и њеног мужа у разговору, помислио би да је Вања полудео ида се игра са луткама. Али то, наравно, није било тачно- он је тешио Сању сто је тако мала, тврдећи да је воли више него пре.
Колико се Сања смањила за све ово време, најбоље се види по венчаном прстену. У почетку, она је тај прстен носила на средњем прсту леве руке. Али, кад поче да јој спада, преместила га је на кажипрст, а онда на палац. После извесног времена, носила је свој прстен око зглавка на руци, као наруквицу.
Али и то је имало својих предности : није морала да купује нови накит, као остале жене. Онда су једанпут дошли гости. Сања, која је била радознала и волела да слуша ста се прича за столом, возила се на малим ролшуама око чаша са вином и зелених салата, да боље чује разговоре. Те ролшуе израдио је нарочито за њу, један сајџија од најфинијих златних точкића из поквареног сата.
И баш када је окретала оок зделе са пудингом, подиже је са два прста око струка, нека госћа и стави на свој длан : -"Јао, што је слатка играчкица !- рече Вањи- А где јој се мењају батерије ?"

–"Будало !"- викну Сања –" Ја сам жива .жива сам., .жива !"
– "Па, она уме и да говори !"- зачуди се дама- "Сигурно сте је купили у Италији ? "
Вања, који је приметио колико се Сања узбудила, узе је пажљиво са даминог длана и нежно спусти салвету од батиста где Сања, пошто се сита исплака, слатко заспа.

Онда је Вања једанпут летео авионом и допала му се једна стјуардеса, па се Сања опет мало смањила. Али и то је имало својих добрих страна ! Пошто више нису могли да свирају клавир у четири руке, као некад, Сања се извежбала да сама свира своју омиљену композицију « За Елизу », трчеци тамо, амо, по клавијатури и то је звучало веома лепо… Онда се поставило питање како ће Сања читати књиге ? Уједној продавници, при врху Булевара револуције, Вања је купио мале мердевине из неког распареног комплета оловних војника. Поставио би књигу усправно а Сања би, попут молера, узјахала мердевине, и крећући се на њима читала ред по ред. Мада је по годинама била већ одрасла, све су је више привлачиле бајке, а нарочито она народна, о малој вили. Чинило јој се да су она и мала вила по свему сличне. Као да је добила сестру близнакињу. Више није била усамљена. Ипак, брзо се замарала од напора и није успевала да дневно прочита више од два, три реда. Спустала се онда са мердевина и седела у хладу старог дворца из бајке.

И онда, како год би Вања погледао или пожелео неку лепу девојку, свет је био све већи и већи, а Сања све мања и мања…

"-Нећу висе да живим са вама "- говорила је тужно." –Сви сте ви велики, трапави, груби и много вичете кад говорите Уз то сте превртљиви и непрестано нешто лажете. Не држите се обећања ! Не умте да бидете верни,.идем натраг у своју бајку! "

Пред њом се налазило дивно, бистро језеро смарагдно плаве боје. У језеру се огледао замак, лепи Принц, дворска свита, коњи, коњушари И све остало сто живи по бајкама. Сања хтеде да закорачи на стазу, што је водила ка дворцу, али се судари са глатким зидом хартије- све је то била само одштампана илузија.

–"Ох, хоћу ли се икад пробудити из овог ружног сна!"- уздахну она И заспи на јастучићу за игле. Али и то је имало својих добрих страна- пошто се уверио колико Сања воли језеро, Вања је напунио једну стаклену зделу бистро водом, па је Сања могла да плива до миле воље, а понекда је једрила и на дасци, у чије је једро дувао њен муж, изигравајући ветар… Онда, да некако убије време док је чекала да се Вања врати са посла, Сања би кренула на путовање, Од две мрвице хлеба направила би мали сендвич за случај да огладни, па је за један сат обилзила читав глобус пешке. Гледала је лавове ,и слонове у жаркој Африци, слушала џез у Њујорку, дружила се са пингвинима на Јужном полу, возила се на снежној тројци кроз завејану Москву…
Упознала је тако много занимљивих људи И научила више страних језика. И то само за једно преподне! Што је најлепше, људи и животиње које је сретала у шетњи глобусом, били су такодђе, мали као иона и са њима јој је било веома пријатно, јер нису налазили ниста чудно у њеном сићушном расту.
Онда би се Вања враћао кући И она му је причала шта је све видела и доживела док је он био одсутан. Вања би је подигао на своје раме и слушао приче, које би му довикивала на уво.
Наравно, као и сви остали људи без маште, он јој није веровао ни речи ! Мислио је да је све измислила из чисте досаде. Глобус је са њега био само једна мртва ствар, чија је унутрашњост потпуно празна. Како се само варао !
Отворите свој глобус, па ћете видети шта све има у њему ! Наравно, ако сте фина особа, пронаћи ћете у глобусу и пингвине и џез у Њујорку и слонове и лавове и снежну тројку… Ако нисте, шта се ту може- за вас ће унутрашњост лопте бити језиво празна.
Понекад је Вања носио Сању на своја путовања, јер га је било страх да је оставља саму код куће.
Могла би је појести нека злочеста мачка или однети случајна врана…
Стављао је Сању у мали џеп од капута, тамо где се држи бела марамица. Сања је волела да гледа свет из Вањиног џепа. Како би јој досадило, покрила би се марамицом и заспала. На пословним састанцима, сви су мислили да Вања у том џепу чува неку нарочито драгу оловку.
Нико није ни сањао да му је унутра прва и највећа љубав !
Једанпут се Сања изненада пробуди у сред ноћи, јер је сањала несто ружно. Вањин капут био је пребачен преко столице у некој непознатој хотелској соби. Вања, који је потпуноз аборавио да је извади из џепа, спавао је за Сању километрима далеко у свом кревету. Мада се плашила висине, јер је помало патила од вртоглавице, она се ипак одлучи на очајнички подухват : исекла је марамицу на уске траке и повезала их морнарским цворовима, па се тако спустила из џепа на тепих.
Пешачила је сатима по патосу између ногу од столица и стола, које су јој сада личиле на џиновске стубове, обилазила је као планине високе ципеле и најзад, на смрт уморна, успела некако да се попне до Вањине главе на јастуку и да му се чврсто ухвати за ланчић око врата.
Тај ланчић Сања му је поклонила за двадесети рођендан. Сада је то за њу био ланац сличан ономе са неке велике дизалице ! – "Хеј, па то си ти !"- рече Вања зевајући, када се ујутру пробудио-
"Зар ниси остала у џепу ?"
–"Молим те, не говори тако гласно !"- замоли га Сања- "Плашим се да ћес ме одувати..".
Тог јутра смањила се за милиметар и по, јер је Вања сањао Мис Југославије за ту годину.
Али и то је имало својих добрих страна ! Сада је Сања увек била уз њега, уместо привеска на ланчићу… И више се нису раздвајали.
Онда се Сања толико смањила да је Вању било страх да је слушајно не згази на тепиху, када се касно врати кући са неког провода. Стајао би у вратима и палећи светло, викао :" -Сањаааааа ! Сањаааа ! Где си ? Јави се !"
-"Ку-ку ! Ку-ку !"- запевала би дрвена кукавица из старог зидног сата, чији би механизам Сања покренула, чим би га чула да долази. Она се, наиме, уселила у кућицу за птице и лепо је уредила на свој начин. Имала је унутра све што јој треба.
–"Где си био до сада ?"- питала је Вању.
– "Био сам на неком дугом досадном састанку…"- лагао је опет, знајући да ће се од сваке лажи Сања опет мало смањити.
И смањила се.
Али то је било јаче од њега.
Ипак, и то је имало својих добрих страна !
Сада је Сања постал толико мала да је могла јахати на жутом канаринцу. Летела је на њему, када је било лепо време, управљајући малим уздама. Највише је волела да слеће недељом на пијацу Зелени венац, тамо где су се продавале птице. Слетала је на кавезе и отварала врата, ослобађајући канаринце, штиглице и разнобојне папагаје… Једанпут је Сању случајно снимио фоторепортер великих илустрованих новина и њена слика на канаринцу се јавила на насловној страни.
Онда једног дана Вању посети директор циркуса « Европа ». Тражио је да Сања наступа у његовом програму, јашуђи на жутом канаринцу, али Вања није дао. –"Зашто ?"- чудио се директор циркуса.- "Па, зарадићете велике паре и бићете страшно богати ! "–"Зато што је волим !"- одговорио је Вања
И Сања престаде да се смањује читавих недељу дана, све док он не оде на вечеру са једном познатом лекарком, која је, наводно, могла лековима да повећа Сању за читавих пола метра.
Не знамо шта је било на тој вечери између њих двоје, али већ сутрадан, уместо да расте, Сања опет поче да се смањује.

И смањивала се, смањивала, све док не постаде невидљива голим оком, и то више није имало својих добрих страна.
Онда је Сања заувек некуда исчезла. Нико не зна куда ?

И тек онда, када је више није било, она поче страшно да недостаје Вањи.
Свака ствар га је подсећала на њу… Њене лутке, креветац, мале мердевине, глобус по коме је путовала, лавови у жаркој Африци, џез из Њујорка, руске песме, прстен, мале ролшуе, све…

Једноставно, Вања није знао како да настави живот без ње.

Све оне лепотице за којима се некада окретао на улици, за којима је чезнуо и које је сањао, изгледале су му некако трапаво, сувише велике и ружне.
Уз то, сметало му је сто вичу кад говоре.
Сада је чезнуо само за Сањом. Осећао је да се налази негде близу њега, само није могао да је види.
Узалуд је купио велико повећало, па цак и микроскоп- Сања као да је пропала у земљу !

Док га је јос служио вид пењао се на кров кући и тражио је на небу.

И замислите све звезде из Сањиног јата поново су биле на броју !
Можда је она њена тамна звезда на колену, која се годинама претварала да је младеж, одвела Сању натраг, на небо ? Ко зна ?
Вања онда поче да је тражи у бајкама и сви су се чудили ста један стар човек тражи у књижарама по одељењима за децу ?
Тражио је по илустрацијама, превртао и окретао листове, али никако није могао да је пронађе.
И знате шта ?
Он је још увек тражи…
Лако ћете га познати по томе што увек иде погнуте главе, полако, корак по корак и гледа пред ноге да случајно не згази Сању.
Сви они, који траже нешто важно, нешто драгоцено, нешто што суд давно изгубили, корачају на исти начин.

Познаћете их по томе сто их на улици ништа друго не занима : само гледају испред себе, само гледају и траже, траже…
А можда је Сања јос увек са Вањом?
Можда је толико ситна, као најсићушније зрнце звездане прашине залутало на планету Земљу ?
Можда му је у коси, у уху, мозда му је у зеници ока, па му зато светле очи : можда је заиста тамо, сам што то он то не може да зна ?
Сачувана
radomir marinkovic
Глобални Модератор
Старији катихета
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 185



WWW
« Одговор #2 послато: Октобар 02, 2012, 06:52:36 »

Уместо познатих нам примера које сваки добри катихета наводи када држи лекцију о "јединствености и непоновљивости" личности, саветујем вам да прочитате ђацима ову Капорову причу.  Опуштен
Сачувана
jelena petranovic
Катихета
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 55



« Одговор #3 послато: Децембар 01, 2012, 02:32:15 »

like
Сачувана
Странице: [1]
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2006-2009, Simple Machines | Српски превод: Јован Турањанин Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!