Православни катихета
Децембар 13, 2018, 04:52:07 *
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте.

Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије
Вести: За повратак на сајт катихета кликните овде.
 
   Почетна   Помоћ Претрага Пријављивање Регистрација  
Странице: [1]
  Штампај  
Аутор Тема: Први пут с оцем на јутрење  (Прочитано 12556 пута)
0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.
radomir marinkovic
Глобални Модератор
Старији катихета
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 185



WWW
« послато: Октобар 19, 2012, 09:47:39 »

Први пут с оцем на јутрење
Било ми је, вели, онда тек девет година. Ни сам се не сећам свега баш натанко. Причаћу вам колико сам запамтио. И моја од мене старија сестра зна за то, а мој млађи брат баш ништа. Нисам пао на теме да му казујем!
Мени је и мати причала много штошта, кад сам одрастао, па је запиткивао. Отац, наравно, никад ни словца!
Он, тј. мој отац, носио се, разуме се, турски. Чисто га гледам како се облачи: џемадан од црвене кадифе, с неколико катова златна гајтана; поврх њега ћурче од зелене чохе. Силај ишаран златом, за њега заденута једна харбија, с дршком од слонове кости, и један ножић, са сребним цагријама и с дршком од слонове кости. Поврх силаја транболос, па ресе од њега бију по левом боку. Чакшире са свиленим гајтаном и бућметом, па широки пачалуци прекрилили до пола ногу у белој чарапи и плитким ципелама. На главу тури тунос, па га мало накриви на леву страну, у рукама му абонос-чибук с такумом од ћилибара, а с десне стране под појас подвучена, златом и ђинђувама извезена дуванкеса. Прави кицош!
Нарави је био - отац ми је, истина, али кад сам већ почео причати, не вреди шепртљати - нарави је био чудновате. Озбиљан преко јего, па само заповеда, и то он једанпут што рекне, па ако не урадиш - бежи куд знаш! Осорљив и увек хоће да буде на његову, тј. нико се није ни усуђивао доказати што противно њему. Када се здраво наљути, а он псује алилуј. Тукао је само шамаром, и то само једанпут, али брате, кад одалачи, од часа се прућиш! Лако се наљути; натушти се, гриска доњу усну, десни брк суче и издиже га навише, веђе му се састале на челу, а оне црне очи севају. Јао! Да онда неко дође да му каже да нисам знао "алекције"! Не знам чега сам се тако бојао, напослетку баш и да ме ћуши једанпут, па шта? Али ја стрепим од оних очију: кад их превали, па као из праћке, а ти, не знаш зашто ни крошто, цептиш као прут!
Никад се није смејао, бар не као други свет. Знам, једанпут држи он на крилу мог малог братића. Дао му сахат да се игра, а мој Ђокица окупио, па гура оцу сахат у уста и дерња се из петних жила што он неће да отвори уста. Ја и сестра да умремо од смеха, а то се и оцу даде нешто на смех, па неколико пута развуче мало леву страну од уста и око левога ока набра му се кожа. То је била велика реткост, и ето, тако се он смејао кад се десило штогод где би неки други развалио вилице, да би се чуло у Тетребову механу.
А знам, опет, кад је умро мој чича, с којим је бабо ортачки радио и кога је јако волео. Моја стрина, мати, својте, ми деца - удри кукај, плачи, запевај, стоји нас вриска, а мој бабо ништа, ама баш ни сузе да пусти, ни "ух!" да рече. Само кад га понеше из куће а баби заигра доња усна, дршће, дршће; прислонио се на врата, блед као крпа, па ћути.
Што рекне, неће попустити ни за главу. Па макар да се он каје у себи. Знам кад је отпустио Проку момка из службе. Видим да се каје и да му је жао, али попустити неће. Тога Проку је најволео од свију момака. Знам само једанпут да га је ударио, што, точећи ракију, није добро заврнуо славину на петачки, па скоро аков ракије истекао. Иначе никад ни да га је кљуцнуо! Све му је поверавао, слао га у села по вересију и којешта. - А знате што га је отпустио? - На правди бога! ... Видео га да игра крајцара! - Тек ћете се ви после чудити!
То о Ђурђеву дне. Дошао Прока у дућан да му се наново потпише буквар. Бабо извади деведесет гроша, па каже: "На, ево ти ајкула! Мени више не требаш; иди па тражи где се може играти крајцара!" Турио Прока вес на очи, плаче као киша и моли. Дарну то мог оца, баш видех, али мислите да је попустио? - Боже сахрани! Извади само још један дукат, па му даде: "На, па пут за уши!" Оде Прока, а он се каје у себи што истера на правди бога најваљанијег момка.
Никад се није шалио; ни с нама децом, ни с мајком, ни с ким другим. Чудно је живео с мојом мајком. Није то, да рекнеш, да је он, не дај, боже, као што има људи, па хоће да удари и тако што, него онако некако: увек хладан, осорљив, гори од туђина, па то ти је. А она, сирота, добра, брате, као светац, па пиљи у њега као ноје у јаје. Кад се он што обрецне, а она да свисне од плача, па још мора да крије сузе и од нас и од њега. Никад и никуда није с њоме ишао, нити је она смела поменути да је куда поведе. Није трпео ни да се она што меша у трговину и у његова посла.
Каже она једанпут:
- Митре, што не даш Станоју ракију? Скоро ће и нова, па где ћеш је?
А тек се он издрачи на њу:
- Јеси ли ти гладна, или ти је чега мало? Новци су у твојим рукама, па кад ти нестане, а ти кажи! А у мој се посао не плећи!
Покуњи се мати, па ћути.
Са светом је такође мало говорио. У кавани имао је своје друштво и само међ' њима што рекне по коју. Кума Илију је поштовао што може бити: и то је једини човек који му је смео рећи шта је хтео, и кога се мој отац чисто прибојавао.
Нас је децу, као и мајку, волео, није вајде, то се види, али нас је држао престрого. Ја се не сећам никад и никака знака нежности од њега. Покривао нас је, истина, ноћу, кад се откријемо, и није нам дао да се надносимо над бунар и пењемо на дуд - али шта ми је то? То раде и други очеви, али купују деци и шећерлемета, златне хартије и лопту од гумаластике што скаче сврх јаблана!
У цркву је ишао само на Ђурђевдан, у кавану свако вече. Вечерамо, он тури чибук под леву мишку, задене дуванкесу под појас, па хајд'! Долазио је лети у девет, а зими и раније, али неки пут превали и по ноћи, а њега нема. То је моју сироту мајку и сестру пекло - ја вам се онда још нисам разумевао у лумповању. - Никад оне нису заспале пре него он дође, па ма то било у зору. Седе у креветима - не смеју ни свеће да упале. Љути се он, болан, кад види да свећа гори. Чуо сам једанпут, кад дође доцне кући, где гунђа:
- Шта ће та свећа у ово доба?
- Па да се видиш свући, Митре - каже моја мати.
- А зар ја не знам упалити свеће, или сам, ваљда, пијан, па не умем наћи?
- Па није, Митре - увија се моја мати - него као велим...
- А шта велиш? Ваљда да ми комшилук мисли да ми лежи мртвац у кући!
Какав мртвац! Ви мислите он то озбиља мисли? Мар и он и за суседство! Него не да он да моја мати води рачуна о његову доласку и одласку, па не зна од зла како ће да почне. Хтео би да мати спава и кад јој се не спава, само да он може без бриге банчити. Пекло је то и њега, види се то.
Пио је врло мало, и то само вино. Ракију, и кад огледа за куповину, испљује, па накисели лице. Ни за каву није богзна како марио ... Па шта је радио сву ноћ по механчинама? питате ви.
Несрећа, па то ти је! Да је пио, чини ми се, ни по јада. Него ... Видећете!
То је мојој мајци пола века укинуло. Плаче неких пута да свисне. А никоме да се појада.
* * *
Једанпут дође он тако доцне кући ... Ништа! ... Сутрадан - ништа ... Кад, мој брате, опази мајда да он нема сахата! Прекиде се жена, пита га:
- А где ти је, Митре, сахат?
Он се намргодио. Гледа на страну, каже:
- Послао сам га у Београд, да се оправи.
- Па добро је ишао, Митре.
- Ваљда ја нисам ћорав ни луд; ваљда ја знам кад сахат иде и кад не иде!
Моја мати - шта ће - ућута.
Кука после с мојом сестром: "Еј, тешко мени! Даће све што имамо, па под старост да перем туђе кошуље!"
Једанпут опет - јали је било десет, јали није - а њега ето из каване. Накривио једну астраханску шубару, преко прсију златан ланац с прста дебео, за појасом један сребрњак, искићен златом и драгим камењем. Уђе он, а као да му се набрала кожа око левог ока. Нешто је добре воље.
Како уђе, извади сахат иза појаса, као санћим да види колико је.
- Зар си повратио? ... - и трже се. - Зар ти је већ оправљен сахат?
- Оправљен! - каже он.
- А какав ти је то ланац?
- Ланац као сваки ланац - каже он, али некако мекано, није да се издире.
- Знам - каже моја мати - а откуд ти?
- Купио сам!
- А та шубара? То има само у Миће казначеја.
- Купио сам и њу!
- Продао ти?
- Продао!
- А какав...?
Али ту мој отац погледа некако преко ока моју мајку. Она умуче.
Он се узе скидати. Гледам испод јоргана. Извади иза појаса један замотуљак, колик' песница, па баци на сто, а оно зрекну: сам самцит дукат, брате!
- На! - рече - остави ово! - Па онда изиђе у кухину.
Моја мати узе ону хартију некако само с два прста, као кад диже прљаву дечју пелену.
- А шта ћу - каже сестри - с овим новцима? Ово је проклето! ... Ово је ђаволско! ... Ово ће ђаво однети како је и донео!...
Као што видите, нема ту среће ни живота!
И тако је моја мати били несрећна, и ми смо уз њу били несрећни...
Некад, причала ми је мати, био је он сасвим други човек; а и ја се сећам, као кроз маглу, како ме је често држао на крилу док сам био сасвим мали, правио ми од зове свирајку и водио ме са собом на колима у ливаду. Али, каже мајка, откако се поче дружити с Мићом казначејем, Крстом из Макевине улице, Олбректом апотекаром и још тамо некима, све се окрену и пође како не треба.
Обрецује се. Не трпи никака запиткивања, одмах се испречи: "Гледај своја посла!" или: "Имаш ли ти друге каке бриге?"
Није вајде, казао сам ја: видео је он сам да не ваља шта ради; али га узео будибокснама на своју руку, па га не пушта.
Па ипак, смешно је казати, али опет, опет је он био добар човек. Јесте, богами! Али тако...
* * *
Једанпут врати се он у неко доба кући. Није сам! Чуди се моја мати. Прође он још с неким поред врата, нешто полако гунђају. Одоше у авлију. Чујемо ми мало после коњски топот и хрзање. Не знам ја шта је то.
Код он после уђе, ја почех хркати, и моја се сестра учини да спава. Назва добро вече, па ућута. Ћути он, ћути мајка, чекам ја.
Онда моја мати отпоче, а глас јој промукао:
- Одведоше вранца!
- Одведоше - каже он.
Опет ћуте, само мати час по усекњује се, а ја чисто осећам како плаче.
- Митре, тако ти бога, тако ти ове наше деце, остави се, брате, друговања с ђаволом. Ко се њега држи, губи и овај и онај свет. Ено ти Јове карташа, па гледај! Онакав газда, па сад спао на то да прегрће туђу шишарику и да купује по селима коже за Чифуте. Зар ти, забога, није жао да ја под старост чекам од другога кору хлеба и да ова наша дечица служе туђину? ... - Па онда поче јецати.
- А шта си ти узела мене заклињати децом и плакати нада мном живим? Шта слиниш за једном дркелом? Није он мене стекао, него ја њега! Сутра, ако хоћеш, да купим десет!
Моја мати плаче још јаче:
- Знам, Митре брате - каже она милостивно - али хоће душмани све да однесу. Остави се, брате, тако ти ове наше нејачи, прсклете карте! Знаш да смо ми на нашој грбини и крвавим знојем стекли ово крова над главом, па зар да ме којекаке изелице из мог добра истерају?...
- А ко те тера?
- Не тера ме нико, брате, али ће ме истерати ако тако и даље радиш. То је занат од бога проклет!
- Ама ја сам теби сто пута казао да ми не попујеш и да ми не слиниш без невоље! Није мени, ваљда, врана попила памет, да ми треба жена тутор!
Ћути племенита душа. Гуши се. Ни суза нема више. Оне теку кроз прси, падају на срце и камене се.
* * *
Дан за даном, а он све по старом. Доносио је често пуне вишеке новаца. Губио је такође. Долазио је често без прстења, без сахата и без златна силаја. Доносио је други пут и по два-три сахата и по неколико прстенова. Једанпут: једне чизме, једну ћурдију; други пут: коњско седло; после, опет: туце сребрних кашика; а једном: пуно буре лакерде и - свакојаких других комендија. Једанпут доведе увече вранца, оног истог, нашег.
Сутра му купио нове хамове: висе ремени до ниже колена и бију га ројте по вилицама. Упрегао га у кола, а столицу турио на дућанска врата, па кроз варош рррррр! да све излеће калдрма испод ногу.
Ми смо већ били огуглали, само је мати плакала и бринула се. Како да није, болан? Трговина забатаљена. Момак се један по један отпушта. Све иде као у несрећној кући, а новци се троше као киша.
Почеше, богме, они његови пајташи долазити и нашој кући. Затворе се у велику собу, упале по неколико свећа, звечи дукат, пуши се дуван, клизи карта, а наш момак Стојан не престаје пећи им каве (а сутрадан показује по неколико дуката, што је надобивао напојнице). А наша мати седи с нама у другој соби; очи јој црвене, лице бледо, руке сухе, и час по понавља: "Боже, ти нама буди пријатељ!"
И тако се он сасвим отпади од куће. Само ћути. Матери никад не гледа у очи. Нас децу не милује, ни осорне речи да рекне а камоли благе. Све бежи од куће. Само нам пара даје колико које хоћемо. Ако иштем да купим легрштер, а он извади по читавом плету. За јело је куповао све што је било најлепше у вароши. Моје хаљине најлепше у целој школи. Али, опет, нешто ми је тако тешко било гледајући мајку и сестру: чисто постареле, бледе, тужне, озбиљне. Никуд под богом не иду, па и на славу слабо ком да оду. А и нама су жене слабо долазиле, већ само људи, и то готово све само "лоле" и "пуста'ије", као што их је моја мати звала. Дућан готово и не ради. "Зар ја" - каже мој отац - "да мерим гејаку за дваест пара чивита? Ено му Чифута!" - Мати не сме ништа више ни да прослови. Каже, једанпут јој казао:
"Јеси чула, ти, разумеј српски што ћу ти рећи: ако ти мени циглој једанпут још што о томе прословиш, ја ћу себи наћи кућу, па се иселити; а ти овде попуј коме хоћеш! У-пам-ти до-бро!"
Ћути она, сирота, као заливена. Стегла срце, копни из дана у дан, а све се моли богу: "Боже, ти мене немој оставити!"
Е, па ваљда видите шта ће из свега да буде!
Дођоше они сви једно вече. Дође с њима још некакав Перо Зеленбаћ, некакав свињарски трговац, које, веле, "ради с Пештом". Бркове ушиљио, косу остраг разделио, а золуфе пустио чак до јагодица.. Дебео у лицу, шишкав у телу; накривио некакав шеширић, а преко прслука златан ланац: исти онакав је пре бабо имао. На руци му накакав прстен, цакли се, брате, не да у се погледати. Гега се кад, иде; говори крупно и промукло, а све се смеши оним малим, као јед зеленим очима, да те некакав страх ухвати као од совуљаге.
Дођоше они, велим. Стојан одмах уз огњиште,. па пеци каву.
Запалише четири свеће. Удари дим од дувана као из димњака. Пију каву, ћуте као Турци, само карта клизи, и чујеш како звечи дукат.
То је била страшна ноћ!
Ми се с мајком затворили у другу собу. Она. више не плаче. Ни сестра. Испијене у лицу, очи упале, па гледају страховито уплашено. Према овоме је ништа оно кад ми је стриц умро.
Неколико пута улазио је мој отац у нашу собу. Био је сав знојав. Раздрљио џемадан, распучио кошуљу, па му се виде густе црне длаке на грудима. Намрчио се као Турчин.
- Дај још! - вели мојој мајци.
Она стегла срце. Ћути као камен, отвара ковчег, па шаком сипа у његову, а он везује у махраму.
Гледа узверено и на страну, одлаже ногама, као ја кад ме друштво чека напољу, а ја стојим док ми сеша не одсече хлеба. Узима новце, главу окренуо на другу страну, па кад пође, прогунђа као за се: "Још ово само!" И онда чисто бежи из собе.
Али "још ово", "још ово", уђе ти он, чини ми се, пети пут у нашу собу, а тако око три сахата по поноћи.
- Дај! - вели мојој мајци, а дошао у лицу као земља.
Мати пође ковчегу, а ноге јој клецају, све се навија.
Онда ја видех, испод јоргана, како се онај мој велики отац стресе и како се прихвати за пећ.
- Брже! - каже мајци, а одлаже ногама и рукавом брише зној.
Мати му пружи.
- Дај све! - рече он.
- Последњих десет дуката! - рече она. Али то не беше више глас, ни шапут, већ нешто налик на хропац.
Он скопа оне новце и управо истрча из собе.
Моја мати клону крај ковчега и обнесвести се. Сестра врисну. Ја скочих из постеље. И Ђокица скочи. Седосмо доле на патос крај ње; љубисмо је у руку: "Нано, нано!"
Она метну руку на моју главу и шапуташе нешто. Онда скочи, упали свитац, па прижеже кандило пред светим Ђорђем.
- 'Одите, децо, молите се богу, да нас избави од напасти! - рече она. Глас јој звони као звоно, а очи светле као вечерњача на небу.
Ми потрчасмо њој под икону и сви клекосмо, а Ђокица клекао пред мајку, окренуо се лицем њој, крсти се и, сироче, чита наглас ону половину Оченаша што је већ био научио. Онда се опет крсти и љуби матер у руку, па опет гледа у њу. Из њених очију теку два млаза суза. Оне беху управљене на свеца и на небо. Тамо горе беше нешто што је она видела; тамо њен бог, ког је она угледала и који је у њу гледао. И онда јој се по лицу разли неко блаженство и некака светлост, и мени се учини да је бог помилова руком, и да се светац насмеши, и да аждаја под његовим копљем зе'ну. После ми заблеснуше очи, па падох ничице на крај њене хаљине и на њену леву руку, којом ме придржа, и молих се по стоти пут: "Боже, ти видиш моју мајку! Боже, молим ти се за бабу!" И онда, а не знам зашто: "Боже, убиј онога Зеленбаћа!"
Дуго смо се тако молили.
После моја мати уста, попе се на столицу, па целива светог Ђорђа. И моја сестра то исти учини, а после диже и мене и Ђокицу, те и ми целивасмо. Онда мати узе суху киту босиока, што је стајала за иконом, и стакленце с богојављенском водицом, што је висило под иконом, покваси оном водом босиљак, па, нешто шапућући, прекрсти њиме собу. Онда полако отвори врата, па на прстима дође до велике собе, па прекрсти китом врата од ње.
Еј, како ми је онда лако било! Како сам се осећао блажен, као окупан! Ама што ми сад не може више да буде онако?
Истом што вдати прекрсти врата од велике собе, а унутра се диже жагор. Не може ништа да се разуме, само што Зеленбаћ викну, колико игда може:
- А ко мене може натерати да играм више? Камо тога?
После опет наста нејасан жагор и свађа. Онда чусмо како се врата отворише, гунђање и кораке.
Али бабо не уђе у собу. Залуд ми чекасмо. И дан забеле, ја и Ђокица и заспасмо, а он још не дође.
Сачувана
radomir marinkovic
Глобални Модератор
Старији катихета
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 185



WWW
« Одговор #1 послато: Октобар 19, 2012, 09:47:56 »

* * *
Кад се пробудих, сунце беше далеко одскочило. Осећао сам се страшно уморан и празан, али не могох више затворити очију. Устанем.
Све изгледа некако свечано, па тужно. Напољу мирно, свеж зрак пада кроз отворен прозор, а пред иконом још дршће пламичак у кандилу. Моја мати и сестра бледе као крпе, очи им влажне, лице као од воска, крше прсте, иду на прстима и ништа не говоре, само што шапућу неке побожне речи. Не донеше нам доручак, не питају јесмо ли гладни, не шаље ме мати у школу!
- Шта је ово? - питао сам се ја. - Је ли овде мртвац у кући, или се мој покојни стриц вратио, па га ваља наново сахрањивати?
Онда претрнух кад се сетих шта је ноћас било, и механички прошапутах: "Боже, знаш оно за бабу!" И опет: "Боже, ама убиј оног Зеленбаћа!"
Не мислећи ништа, обучем се и изиђем из собе. И нехотично пођох вратима од велике собе, али се очас тргох, јер осетих како ме мајка дохвати за руку.
Ја се окретох али она не рече ништа, само тури прст на уста; онда ме одведе до врата од куће, па ме пусти. Она се врати натраг у собу, а ја стајах на вратима. Гледам за њом - не знам шта да мислим.
Онда се наново пришуњам на прстима до велике собе, па провирим, кроз кључаоницу.
Гледам.
Сто насред собе. Око њега разбацане столице; две или три претурене. По поду лежи тисућу карата, разгажене и неразгажене цигаре, једна разбијена кавена шоља, и испод једне карте вири дукат. Застор на столу свучен с једне стране скоро до половине. По њему разбацане карте, испреваљиване шоље, пуно трина и пепела од дувана. Стоји још неколико празних тањира, само на једном дуван истресен из луле. Четири празна свећњака, само у једном што букти дебела хартија којом је свећа била омотана, и црн дим мирно се уздиже и дохвата за таван.
На једној столици за столом, леђима окренут вратима, седи мој отац. Обе руке до лаката наслонио на сто, а на руке легао челом, па се не миче.
Гледао сам тако дуго али он ама да је мрднуо. Само видех како му се слабине купе и надимају. Чудно сам и мрачно нешто мислио. Чинило ми се, на пример - а не знам, управо, зашто - да је он мртав, па сам се чудио како мртвац дише. После ми се чинило да му је она снажна рука од кабасте хартије, да не може више њом ударити - и све тако којешта.
Богзна докле бих ја тако вирио да ме се опет не дотакну мајчина рука. Ништа ми не рече, само оним благим очима показа пут врата.
Ја - не знам зашто - одједанпут скидох капу, пољубих је у руку, па изиђох напоље.
Тај дан био је субота.
Кад изиђох на улицу, иде свет као и обично; сваки гледа своја посла. Силни сељаци дотерали којешта на пијацу. Трговци завирују у вреће и пипају јагњад. Новак пандур дере се и одређује где ће ко да притера кола. Деца краду трешње. Сретен ћата иде с добошаром по вароши и чита да се забрањује пуштати свиње по улицама. Тривко извадио јагње, па виче: "Ходи, вруће" а пијани Јова игра у једној барици.
- А што је, море, ваш дућан затворен? - запита ме Игњат ћурчија, који у тај пар прође.
- Тако! - кажем ја.
- Да није болестан Митар?
- Није - кажем ја.
- Отишао, ваљда некуд?
- У село - рекох ја, па побегох у авлију. Ето ти затим два такозвана "девера", тј. мојих другова, које је послао господин да виде што нисам дошао у школу.
Сад се тек сетих да је требало ићи у школу. Узмем књиге и комад хлеба, а гледам у мајку и девере.
- Кажите, децо, господину да Миша није могао пре доћи - имао је посла.
О, ова рука! Да ми је да је се сит наљубим кад она спава, кад ме не види!
Шта је било у нашој кући за време док сам био у школи - не знам ... То јест, знам: јер кад се вратих из школе, нађох све онако како сам оставио: моја мати и сестра седе с рукама у крилу; не куха се ни ручак; пролазе на прстима покрај велике собе и само отхукују - исто онако као кад ми је стриц умро! Ђокица, у авлији, везао мачки ђезву за реп па се увесељава њеном трком. Момци шију гуњеве у својој одаји, а Стојан се извалио у сено, па хрче као да је по ноћи.
Мој отац још исто онако седи, не миче се. Затегло му се ћурче преко широких леђа, а око појаса се размиче од дубока даха.
* * *
Одавно је већ било звонило на вечерње.
Дан се клони својему крају а у нашој души иста она пучина - нигде краја да видиш, само што се облаци све гушће гомилају! Све постаје несносније, страшње и очајније. - Боже, ти на добро окрени!
Ја сам седео на прагу пред кућом. Држао сам у руци некаку школску књижицу, али је нисам читао. Видео сам на прозору бледо лице моје матере, наслоњено на суху јој ручицу. У ушима ми је зујало. Нисам умео ништа да мислим.
Уједанпут шкљоцну брава. Моје мајке неста са прозора. Ја претрнух.
Врата се од велике собе отворише. На прагу стајаше он, мој отац!
Вес мало затурио, па му вири испод њега коса и пада му на високо чело. Бркови се опустили, лице потамнело, па остарело. Али очи, очи! Ни налик на он пређашње! Чисто посукнуле, утекле у главу, упола покривене трепавицама, полако се крећу, нестално и бесмислено гледају, не траже ништа, не мисле ништа. У њима нешто празно, налик на дурбин коме су полупана стакла. На лицу некакав тужан и милостиван осмејак - није то никад пре било! Такав је изгледао мој стриц кад је пред смрт искао да га причесте.
Полако пређе ходник, отвори врата од наше собе, промоли само главу унутра, па се, не рекавши ништа, брзо повуче. Затвори врата, па изиђе на улицу и лагано се упути кум-Илиној кући.
Причао ми је после Тома, кум-Илин син, да се мој отац с његовим затворио у једну собу, да су нешто дуго полако разговарали, да им је после донето хартије и мастила, да су нешто писали, ударали печате и тако даље. Али шта је то било, то се не зна, нити ће икад ико знати.
Око девет и по сахата ми смо сви лежали у постељи, само мати што је седела с рукама у крилу и безначајним погледом гледала у свећу. У то доба шкрипнуше авлијска врата. Мати брзо пирну евећу, па и сама леже у кревет.
Мени је испод јоргана куцало срце, као да неки бије чекићем у грудима.
Врата се отворише, и мој отац уђе. Обрте се једном-два по соби, па онда, не палећи свеће, скиде се и леже. Дуго сам још слушао како се преврће по кревету, па после сам заспао.
Не знам колико сам тако спавао, кад осетих нешто мокро на челу. Отворим очи и погледам: пун месец гледа право у собу, а његов паучинаст зрак пао на лице моје мајке. Очи јој затворене, лице као у неког тешког болесника, а груди јој се немирно дижу.
Више ње стоји мој отац. Упро поглед у њу и немиче се.
Мало после приђе нашем кревету. Гледа нас све, гледа моју сестру. Дође опет насред собе, опет погледа уокруг, па прошапута:
- Спавају! - Али се трже од свог шапата и тао да се окамени насред собе. Дуго је тако стајао, не мичући се, само што опазим покаткад како му сену очи, гледајући час на нас, нас на матер.
Али ми ни једно ни ухом да макнусмо!
Онда он пође поребарке на прстима чивилуку а не скида ока с нас; скиде пажљиво онај сребрњак, тури га под џубе, натуче вес на очи, па, брзо и целом ногом ступајући, изиђе напоље.
Али тек што се врата притворише, а моја се мати исправи у кревету. За њом се диже и сестра. Као каки дуси!
Мати брзо али пажљиво уста и пође вратима; за њом приста и сеша.
- Остани код деце! - прошапута мајка, па изиђе напоље.
Ја скочих, па и сам пођох на врата. Сеша ме ухвати за руку, али ја се отргох и рекох јој:
- Остани код деце!
Кад изиђох напоље, притрчим плоту, па све поред плота, а испод вишања, довучем се до бунара и чучнем иза њега.
Ноћ је била у бога дивота! Небо се сија, месец се цакли, ваздух свеж - нигде се ништа не миче. Онда видех бабу како се надвири над прозор од момачке собе, па опет оде даље. Стаде најзад под кров од амбара, па извади пиштољ.
Али у исти пар, не знам откуд, створи се моја мајка уз њега.
Пренерази се човек. Упро поглед у њу, па блеји.
- Митре брате, господару мој, шта си то наумио?
Мој отац уздрхта. Стоји као свећа, шупљим погледом гледа моју мајку, а глас му као разбијено звоно:
- Иди, Марице, остави ме ... Ја сам пропао!
- Како си пропао, господару, бог с тобом! Што говориш тако!
- Све сам дао! - рече он, па рашири руке.
- Па ако си, брате, ти си и стекао!
Мој отац устукну један корак, па блене у моју матер.
- Ама све! - рече он. - Све, све!
- Ако ће! - рече моја мати.
- И коња! - рече он.
- Кљусину! - каже моја мати.
- И ливаду!
- Пустолину!
Он се примиче мојој мајци. Гледа је у очи, чисто прожиже. Али она као један божји светац.
- И кућу! - рече он, па разрогачи очи.
- Ако ће! - рече моја мати. - Да си ти жив и здрав.
- Марице!
- Митре!
- Шта ти то велиш, Марице?
- Велим: да бог поживи тебе и ону нашу дечицу! Није нас хранила ни кућа, ни ливада, него ти, хранитељу наш! Нећемо ми бити ниједно гладни, док си ти међ' нама!
Мој отац као да се мало занесе, па се наслони лактом на раме материно.
- Марице - поче он - зар ти? ... - Загрцну се, па покри очи рукама и ућута.
Мајка га ухвати за руку:
- Кад смо се ми узели, нисмо имали ништа осем оне поњаве, једне тепсије и два-три корита, а данас, хвала богу, пуна кућа!
Ја видим како испод бабина рукава кану кап и блесну спрам месечине.
- Па зар си заборавио на чардак пун шишарке?
- Пун је! - каже отац гласом меканим као свила, а рукав превуче преко очију и спусти руку.
- Па шта ради она моја ниска дуката? Што ће онај лежећи новац? Узми га у трговину!
- Уложићемо у жито!
- Па зар смо ми неки престари људи? Здрави смо, хвала богу, а здрава су нам дечица. Молићемо се богу, па радити.
- Као поштени људи!
- Ниси ти неки туњез, као што има људи. Не дам ја самих твојих руку за сав капитал Параносов, па да је још онолики!
- Па ћемо опет стећи кућу!
- Извешћемо нашу децу на пут - каже мати.
- Па ме неће мртвог клети ... Откад их нисам видео!
- 'Оди да их видиш! - рече мати па га као неко дете поведе за руку.
Али ја у три корака већ у соби. Само што пришаптах мојој сестри: "Лези!" па навукох јорган на главу.
Управо њих двоје ступају преко прага, а на цркви грунуше звона на јутрење. Громко се разлеже кроз тиху ноћ и потреса се душа хришћанска. И као талас сухо грање, тако њихов звук односи бољу и печал, кида узе таштине, а скршена душа разговара се с небом ...
- Сине! Устани, да идемо у цркву!...
* * *
Кад сам ишао лане у Београд по јеспап, видео сам у Топчидеру Перу Зеленбаћа у робијашким хаљинама: туца камен!
« Последња измена: Октобар 19, 2012, 09:49:41 radomir marinkovic » Сачувана
radomir marinkovic
Глобални Модератор
Старији катихета
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 185



WWW
« Одговор #2 послато: Октобар 19, 2012, 09:55:21 »

Први пут с оцем на јутрење“ је приповетка Лазе Лазаревића.
Године 1879. објављена је прва Лазаревићева приповетка Звона с цркве у Н. у бечком часопису Српска зора. Приповетка је касније постала позната под измењеним насловом Први пут с оцем на јутрење. Прича је дечак, као одрастао човек, о својим доживљајима из детињства. Из угла одраслог човека наратор на догађаје из детињства гледа са извесним животним искуством, а из детињег угла са непосредношћу неизбрисивих утисака. Занимљиво је то да су неки критичари мислили да је причалац идентичан са писцем и да је Лазаревић у лику Митра, као главне личности ове приповетке, дао слику свога оца Кузмана. Као и то да је испричана животна ситуација идентична са неком ситуацијом из живота Лазаревићевог родитељског дома. Али, та потврда идентичности или неидентичности прототипа за лик Митра, не оспорава уметничку вредност приповетке.

Фабула

У приповеци се описује зависност од коцке угледног трговца Митра, дотле богатог и поштованог. Кључни моменат у причи је вече док се коцкао са друштвом у својој кући, наизменично губећи и добијајући, не слушајући молбе супруге Марице да прекине, да би до јутра изгубио сав свој иметак. Након што је друштво отишло, Митар покушава да дигне руку на себе, али га у томе спречава његова супруга, говорећи му да је он хранитељ породице, да је још млад и способан да поврати све што је изгубио. На Митра делују речи љубави и утехе његове супруге, и он скупа са малим сином одлази у цик зоре да се помоли и започне живот испочетка.

Јунаци приповетке

Митар је, као глава породице, уживао поштовање и беспоговорну послушност осталих чланова, а често и толеранцију индиректно захтевану за његове поступке. По природи је био осоран, непопустљив (и у ситуацијама када су његове емоције налагале другачије), бирао је друштво и био неустрашив, а једино се прибојавао кума Илије. Смејао се ретко – некако чудно, уздржано, неприродно, а у тузи се држао достојанствено, витешки, потискујући емоције (јер је, наизглед, уздржавање од емоција и строго владање ситуацијом карактерисало мушкарца патријархалне заједнице). Његов одлазак у кафану и дружење са „ђаволским лолама и пустахијама“, а и бављење ђаволским занатом, унеколико мења дотадашње његово понашање: он постаје и ћутљив, отуђен, равнодушан према својој деци и некако непрепознатљив, диваљ. Предавши се потпуно коцкарској страсти (која ће му одузети све што је годинама напорно стицао), он је дух крчме пренео на властито огњиште (а, то се најбоље види у опису собе након бурно проведене коцкарске ноћи).
Марица је, са друге стране, примерна, вредна жена, осетљива на мужевљеве прекоре (и своју осетљивост прикрива и од њега и од деце), а и помирена са правилима која су обликовала тадашње мушко-женске односе-нпр. сарадња по питању бројних послова није била дозвољена, као ни праћење и контролисање мужевљевог кретања и поступака... Она је строго окренута бризи о деци и кући све до тренутка када су центри њене брижности директно угрожени. Али, и тада жена ћути оптерећена бројним страховима – од одласка мужа од куће, о незбринутој деци..
Док отац расипа, мајка је несрећна, њена патња је тиха, нечујна и одвија се у присуству деце... Она се непрекидно моли пред иконом светог Ђорђа, и тако проналази неопходни мир и спасење.
У тренутку моралног пада услед порочности, Митрова највећа подршка, ослонац и разлог за даљи живот и рад јесте Марица, заправо породица у целости. Под кровом амбара, кад Митар у очајању подиже пиштољ на себе, долази до катарзе и до једног од уметнички најефектнијих дијалога у српској прози 19. века. То је тренутак спознаје божанске светлости, излаз из тамног коцкарског лавиринта у који се уплео мислећи да га, наизглед одлучан и оштар, може контролисати. Дакле, до пропасти кућног огњишта и отуђења породице због Митровог порока, не долази. Тешкоће се превазилазе захваљујући духу старе заједнице утемељене на љубави, солидарности, међусобном помагању, разумевању, праштању... ОНАЈ КО ПОГРЕШИ НЕ СМЕ БИТИ ОДБАЧЕН.
Деца, застрашена очевом фигуром, су сва дешавања посматрала са одређене дистанце и била послушна, без права да полемишу и да доносе одлуке, стрепећи и трпећи породичну драму као своју сопствену. Из подмукле тишине у страху су ишчекивала очев долазак, његову топлу реч, изненађење, преокрет, нови дан... Жарко жудећи за додиром очеве руке, за топлином родитељске брижности и пажње. До тога долази тек пред крај приповетке када Митар симболично одлази са старијим наследником у цркву (што означава избављење, нови почетак...).
У приповеци постоје две временске димензије: прошло време обухвата дечаково причање, садашње време је у сценским деловима, а будуће време Лазаревић употребљава тек након катарзе, у кључном дијалогу између Митра и Марице.
Спољашњу структуру приповетке чини наратово причање, описивање и сценски делови, а основа унутрашње структуре је морални сукоб у човеку (сукоб између страсти и савести). Приповетка је како својим спољашњим, тако и унутрашњим саставом синтеза сва три књижевна рода: лирике, епике и драме (које нису заступљене у истом обиму и истим квантитативним уделом). То значи да у њеној структури постоји драмски ток који се пење ка драматичном врхунцу, ка коначном, судбинском преокрету.

Литература:

Душан Иванић (поговор Незамјенљиво дјело, у Лаза К. Лазаревић, Приповетке, 1998.)
Димитрије Вученов, Понешто о структури Лазаревићеве приповетке Први пут с оцем на јутрење. У Димитрије Вученов „О српским реалистима и њиховим претходницима“, СКЗ, Београд, 1970., стр. 91-106.
Сачувана
vladimir pekic
Млађи катихета
*
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 41


« Одговор #3 послато: Октобар 21, 2012, 05:55:16 »

Ја сам сасвим спонтано, видевши у дневнику да је час пре мог колегиница која предаје српски ђацима о овоме предавала, почео причу са ученицима о овоме. И баш смо негде, тј. ђаци дошли до закључка да једино што човека из невоље може избавит јесте љубав ближњег тј. љубав Божија.
Сачувана
Странице: [1]
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2006-2009, Simple Machines | Српски превод: Јован Турањанин Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!