Православни катихета
Март 22, 2019, 05:11:01 *
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте.

Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије
Вести: За повратак на сајт катихета кликните овде.
 
   Почетна   Помоћ Претрага Пријављивање Регистрација  
Странице: [1]
  Штампај  
Аутор Тема: 06. Вера и атеизам  (Прочитано 3565 пута)
0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.
radomir marinkovic
Глобални Модератор
Старији катихета
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 185



WWW
« послато: Новембар 09, 2009, 05:57:49 »

Владета Јеротић

Шта је Вера

У свакој прилици човековог свакодневног живота, оној наизглед најбезначајнијој, као и оној у којој се од човека траже крупне одлуке, вера човекова одлучује. Вера је у само језгро човекове личности усађена већ рођењем, а за религиозне људе од када је човека Бог створио. У мајчиној утроби дете верује да га мајка воли и да ће му пружити сву потребну душевну и телесну храну да би мо-гло да се здраво роди. Одојче верује мајци да ће га нежношћу и љубављу, наравно и млеком и другом хрансш довести до хода и говора. Дете које је проговорило и про-ходало верује мајци и оцу да ће га они у љубави даље хра-нити душевном и телесном храном, како би порасло, постало самостално биће које ће вером рађати иста таква људска бића, намењена од Бога да духовно расту и у дру-гим људима јачају веру.
Вера нам помаже и када смо одрасли и већ изабрали животно занимање да га вредно и савесно обављамо, у нади да ће нам такав рад донети плода а другим људима радост. Када заволимо жену или мушкарца и једног дана се оженимо, опет је вера та која држи брак хармоничним и срећним. Када се разболимо, останемо без посла, осиро-машимо, вером се спасавамо од очајања и самоубиства. Када смо смртно болесни или стари, пред смрћу и страхом од смрти, вера нас заштићује од ништавила.
Намерно не говорим сада ο вери религиозних бића и православно верујућих, већ ο вери апсолутно свих људи на Земљи, и оних који верују у Бога, и оних који сумњају или су равнодушни према питањима вере, као и оних који мисле или тврде да не верују у Бога. Нико не може да оспори да сваки човек живи захваљујући вери која је, као клица, биолошки усађена у људско биће, од самог његовог зачетка, не само рођења. Ко је усадио ову клицу људима? Зар је довољно ову веру објаснити нагоном самоодржања који имају и животиње? Човек не живи ннстиктима, већ најпре разумом, свешћу и самосвешћу које немају животиње.
Човек, дакле, живи Богом, јер и вером, а да то многи људи не знају, мада cлутe. Неки људи свесно не желе да изједначе веру са Богом. Зашто? Свака клица, свако семе природно тежи да се развије, и узрасте у плод. Плод вере као клице, свесна је вера човека у Бога. Ако је нема у човеку, онда су криви рђави услови земљишта у које је семе бачено. Тачно је да семе пада на различито тле, али Бог даје сунце и кишу сваком тлу, јер како би оно без Бога донело плода у земљама света у којим у току године киша ретко пада, или тамо где нема довољно сунчеве топлоте? Бог је зато и дао човеку разум да њиме поправи рђаве природне услове за раст семена. Човек је, дакле, својом слободом, добијеном такође од Бога, одговоран да ли ће се и како семе, она клица вере у новорођеном детету, развити. Велика је, отуд, одговорност родитеља за раст вере у детету, а не само за његов физички и ментални раст. Нере-лигиозни, нехатни, равнодушни, некад и беспризорни ро-дитељи не пружају прилику детету да његова природна вера постане у њему натприродна, значи свесна, религиозна. Због оваквих родитеља, којих је све више у данашњем свету, никада не смемо осуђивати њихову децу која када одрасту нису религиозна; не би требало осуђивати ни родитеље, јер су, вероватно, и сами расли у породици без љубави и освешћене вере.
Хришћанска црква и њени мисионари добро знају: никада није касно, ни за одрасле, па и за остареле људе без освешћене вере. Могуће је пробудити их за веру и учинити их, некад, ревноснијим верницима него пгго су то они који су носили у себи веру од детињства. Пастир тражи ону једну изгубљену овцу, у деведесет девет сачуваних, и када је нађе њој се више радује него свим осталим овцама. Отац је Бога прославио великим молитвослављем када му се изгублљени, блудни син покајнички вратио кући. Нема ништа необичног у овој познатој јеванђелској причи! Ако је сваки човек биће вере, ако је клица вере у њему остала неразвијена, покривена прашином и песком, то не значи да се чист зрак Божјег сунца (препознат у лику човека Βере, наде и љубави) неће брзо и успешно пробудити и подстаћи на раст.
Данашње обнављање православља у српском народу, по моме мишљењу и искуству, напредује добро. за неке изненађујуће брзо. Нема места изненађењу! Светосавска клица православља усађена је у српску душу пре скоро хиљаду година. Турско ропство је успорило или и привремено зауставило њен раст. Четрдесет година атеизма после Другог свгтског рата, по неким мишљењима, више су допринете искорењивању православне вере у народу, него неколико стотина година турское опсаде. Ηе знам да ли је тако али мислим да када густи облаци и после дужег трајања нестану са неба и појави се Сунце, свако биље и живи створ, и када је изгледао умртвљено или мртво, ρелативно брзо оживи, почне да расте и доноси плод. Српски народ се природно враћа своме православном корену. На православној је Српској цркви и њеним мисионарима да ново узрастањг православне вере не застане, Ηе умори се, не дозволи да га нова светска прашина покопа. Жетва је богата, жетеоца никада није било много, али их данас има и биће их и више.
Тако је могуће очгкивати идућих година, слутим, прилив мушког и женског монаштва у српској цркви, што се већ у неким манастирима (нарочито мушким) остварило. Свг теже економско стање у Србији, изгубљен рат, неизвесна политичка будућност, растављање сваког другог-тргћег брака у Србији (и у западном свету, укључујући и православне земље), опадање воље за рађањем и браком уопште (доста је младог свега оба пола у Србији који и после тридесете године не заснивају брак), утиче на младе, осетљиве и религиозне православне младиће и девојке да се не усуђују да склапају брак из страха од разочарења и могуђе раставе. Управо овакви млади православни људи (међу њима има и девствгника) све се випше занимају за манастире и манастирски живот, посећују их и у њима проводе, као гости, краће или дуже време. Ηеки од њих одлучују се да остану у манастиру као искушеници, да би се у току идуће три године одлучили, и они и њихови духовници у манастиру, за трајан монашки живот. Није добро једнострано мислити да већина оваквих младих људи "бежи"' из живота у манастир (мада сигурно има и таквих), плашећи се одговорности и обавеза које захтевају брак, породица и професионална делатност. Један наш угледни епископ рекао је, истина, једном, да је данас већи подвиг засновати брак и трајно остати у породици, у међусобној љубави мужа и жене и православном одгоју деце, него подвиг који чека младог човека у манастиру. Било како било, манастирских молитвеника и нарочито међу њима обдарених и способних православних мисионара, никада није било довољно. Отуд могуће попуњавање многих испражњених православних манастира у Србији ревносним и здравим младим православним молитвеницима може да буде само Божија благодат и дар Ср-бији, од нових настављача светог Саве.
Да се вратим још једном на веру. Дубоко сам уверен у њену неисцрпну снагу, јаку као сваки други нагон у нама, у њену лековитост. У јеванђељима (а већ довољно и у Старом завету) Христос нас непрестано упућује на веру показујући на бројним примерима њену чудотворну моћ. Вера и јесте чудо, јер покреће "брда и градове", лечи умируће, васкрсава мртве, преобраћа разбојнике у свеце, спасава од изненадне смртне опасносги. Не смемо се према вери односити равнодушно и немарно, слегати раменима и рећи: Ти имаш веру, благо теби, а ја је немам, шта се ту може! Није тако. Сваки човек, као што сам рекао, рођен је са клицом вере; ако и није имао повољне породичне и животне услове да је даље развије, сам је позван да развије веру. Вера није уметнички таленат који један има, а други нема; а и сваки таленат у човеку мора се трудом и радом развијати.
За веру у Бога нема доказа! Смешно је, па и апсурдно, тражити опипљиве доказе Божјег посгојања. Веруј, па ћеш се уверити; за верујућег човека сваки дан његовог живота доказ је постојања Бога.
Велики философ XX века Мартин Хајдегер добро је написао: "Доказ ο Божјем постојању може бити изграђен са свим средствима најстроже логике, упркос томе што ништа не доказује, јер Бог који мора допусгити да се докаже његово постојање, на крају је један небожански бог, па доказивање његовог посгојања може бити једино богохуљење". Сви "докази" за постојање Бога које су западни схоластичари износили вековима пред свет, појачавали су сумњу у мислећих људи и на крају еу се сасвим распршили као мехур од сапунице. Данас нико више од учених теолога у хришђанству и не покушава да обнови или изнесе некакав нов доказ ο Божјем постојању. Очисти себе од злих осећања и помисли, покај се за рђава учињена дела у прошлосги и брзо ћеш поверовати Христовим речима да ће "чисти срцем Бога угледати"!
Као што нема доказа за постојање Бога, нема их ни за бесмртносг људске душе. Свегоотачка литература, додуше, пружа изобилно примере за јављање људске душе после смрти светитељима и људима "чисга срца". Али сва причања ο оваквим јављањима ломе се ο зид неверовања, сумње и недосгатка личног искуства већине људи. Ако знамо да се демони могу појављивати људима одевени у светлосне одоре доводећи пред њих душе умрлих (преко спиритисгичких сеанси, црномагијским путем, најразличитијим окултним "операцијама"), сумње људи постају чак и оправдане. Остављам по страни нека психолошка и психопатолошка тумачења оваквих појава које негирају било какав натприродан утицај у оваквим догађајима и објашњавајући их једино болесним сплетом маштања, жеља, искривљених свесних мисли, збрком бројних несвесних слојева и садржаја у сложеном људском бићу и њего-вој филогенетски старој души. Прелазне облике оваквих збивања, од болесних, преко абнормалних до здравих, проучавају парапсихолози.
Α "докази" за реинкарнације којн се све чешће објављују у окултним часописима света и код нас? И ови "докази" који се истичу као сигуран знак да је душа људска бесмртна и да се много пута отеловљује на земљи, траже од човека веровање. Никада, дакле, није у питању чињеница постојања вере код човека, већ веома значајно разликовање објекта вере у њему.
Каквом су се објекту своје вере окретала, на пример, успламтела срца младих комуниста пред Други светски рат у Србији? Очевидно погрешном, али нагласак је сада на силној вери ових младих људи у Идеју за коју су без страха одлазили у смрт. Написах реч идеја великим словом јер је идеја у Платоновој философији, с правом узимана као "праузрок ствари", па је тако Идеја - Бог! Сви они млади комунисти, дакле, који су искрено поверовали у идеју и који нису упрљали руке манииулишући њоме, на трагичан начин заменилк су идеју идејом ! И не знајући, сваки је човек у току свога живога једино тражи Бога!
Док су људи десетинама хиљада година живели у свету политеистичког веровања у миого богова, у душе својих предака које их на различит начин посећују, у звезде које одређују судбину човека и народа, користећи много начина како да сазнају вољу 6οгова (гатањем y плећку убијене животиње, уз помоћ дроге итд.), вера у човеку још је била на ступњу сујеверја. Сви су људи, у далекој прошлости, веровали, али не у Бога, већ у добре и зле невидљиве силе природе. Ми не знамо како се и да ли се Бог откривао људима пре појаве Мојсија. у релгијама Кине или Индије, на нример. Зато добро знамо, али и верујемо да се Бог открио Мојсију предавши му Таблице Закона, а онда је сам изволео да се оваплоти у лику Богочовека Исуса Христа. Појавом јудео-хришћанске монотеистичке религије, означен је крај пантеистичким религијама, сује-верје (као негативан вид вере "палог човека") је замењено вером у једног Бога и у Исуса Христа као Бога. Сви данас знамо да без обзира што близу три милијарде сгановника земље себе сматра монотеистима, још је увек, не само већи део светског сгановништва припадник различитих политеисгичких религија, већ је и међу народима монотеизма само мањи део у свесној, истинској вери у једнога Бога, у слободи воље изабраној и на делу прнмењеној вери. Отуд је проблем хришћанизације народа, и оних народа који су давно примили хришћанство (међу њима и српског народа) увек изнова актуелан, јер се ни за један народ не може тврдити да је до краја свога постојања укоренио хришћанску веру. Мисионарење правих хришћана међу народима, православних мисионара у православним народима (и у спрском), никада до краја осдобођених магијско-паганских cлојевa у своме духовном бићу - тpajahe до краја све та и века. Само захваљујући оваквим будућим прегаоцима и подвижницима православне вере које ће нам Бог и даље слати (ако Га будемо довољно за овакав подвиг ширења православља искрено молили), путоказ праве вере нашем човеку биће тачно указан и показан. То може бити само личност Богочовека Исуса Христа.


*Текст преузет из књиге: Владета Јеротић, Свети Марко Подвижник и други огледи, Београд 1998.
Сачувана
radomir marinkovic
Глобални Модератор
Старији катихета
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 185



WWW
« Одговор #1 послато: Новембар 09, 2009, 05:58:23 »

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ
БЕСЕДА О ВЕРИ

1. За богољубиву душу је благочастиво да се стално сећа на Бога. Она таквим сећањем не може да се насити. Међутим, у сваком случају је смело речима описивати оно што се тиче Бога, с обзиром да разум далеко заостаје за достојанством теме, а реч, опет, нејасно изражава мислене [ствари]. Кад већ и наш разум заостаје за величином теме и кад су речи ниже и од самог разума, није ли неопходније ћутање, како се не би помислило да чудесности богословља прети опасност због низости речи? У сва словесна [бића] је по природи посејана жеља да прослављају Бога, премда су сва подједнако немоћна да долично о Њему говоре. Премда се ми разликујемо једни од других у ревновању за благочашће, ипак нико није толико помрачен самообманом да би сматрао да је достигао сам врх схватања. Напротив, очигледно је да уколико [човек] напредује у познању, утолико више осећа своју немоћ. Такав је био Авраам, такав је био и Мојсије. Нашавши се у могућности да виде Бога (по мери човека), они су се у највећој мери унизили: Авраам се назвао прахом и пепелом (Пост.18,27), а Мојсије је говорио да је слабог гласа и мутав (Изл.4,10), будући да је видео немоћ свог језика и неспособног да служи величини поиманог. Међутим, пошто је сада сваки слух отворен за слушање богословља и пошто га се Црква не може наситити, што потврђује проповедник, који каже да се ухо не може наслушати (Проп.1, 8), неопходно је да и ми говоримо сразмерно својим силама. Ми, међутим, нећемо рећи колико би могло да се каже о Богу, него колико је нама могуће. Иако погледом не можемо да обухватимо васцело пространство између неба и земље, ми не одустајемо да гледамо оно што можемо. И ми ћемо сада скромним речима испунити дужност према побожности, док ћемо величини природе препустити победу над сваком речју. Ни анђелскијезици (ма какви били), ни арханђелски језици, чак и кад би се сјединили са васцелом словесном природом, не могу да изразе ни најмањи део [величине о којој говоримо], а камоли да се упореде с целином. И ти, уколико хоћеш да говориш или да слушаш нешто о Богу, одвоји се од свога тела, ОДВОЈИ се од телесних чула, напусти земљу, напусти море, учини да ваздух буде испод тебе, занемари годишња доба, поредак времена и украсе земље, уздигни се изнад етера, прођи поред звезда, поред њихових чудеса, њихове красоте, величине и користи коју чине васељени, поред њиховог благоустројства, светлости, положаја, кретања, поред њихових узајамних веза и растојања. Прошавши све словом, узвиси се над небом. Уздигавши се над њим, ти самим разумом проматрај тамошње лепоте: наднебеске војске, хорове анђела, старешинство арханђела, славу господства, превасходство престола, сила, начала и власти (уп. Кол.1,16; Еф.1,2). Прошавши све, уздигни се својим помислима изнад васцеле творевине, узнеси свој ум изван њених граница и замисли постојану, непокретну, непромењиву, бестрасну, просту, несложену, нераздељиву Божанствену природу, неприступну светлост (1.Тим.б,16), неизрециву силу, безграничну величину, лучезарну славу, жељену благост, неупоредиву лепоту која снажно пробада рањену душу, али се не може долично изразити речима.
2. Тамо су Отац, Син и Свети Дух, нестворена природа, владичанско достојанство, природна благост. Отац је начело свега, узрок постојања бића, корен живих, из кога је проистекао извор живота, мудрост, сила, непромењиви образ невидљивог Бога (Кол.1,15), од Оца рођени Син, живо Слово, сушти Бог и сушти у Бога (уп. Јн.1,2), сушти, а не присаједињени, који постоји пре свих векова и који није касније створен, Син, а не твар, Створитељ, а не творевина, који јесте све што је и Отац. Син, рекох, и Отац. Сачувај лична својства. Будући да је сушти Син, Он јесте све што је и Отац, сагласно речима самог Господа: Све што има Отац моје је (Јн16,15). И заиста, Образу припада све што постоји у Праобразу. Видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, каже јеванђелист (Јн.1,14). Другим речима, чуда Њему не беху дата по дару и благодати, него по природном учешћу Сина, који има достојанство Очевог Божанства. Примање је заједничко обележје творевине, док је поседовање природно својство Рођенога. Он, дакле, као Син, природно поседује оно што је Очево. Као Јединородни, Он у самом себи има све у свеукупности, ништа не делећи са другим. И самим називом „Син" ми се учимо да учествује у Очевој природи. Он није саздан заповешћу, него је нераздељиво засијао из суштине. Он је ванвремено сједињен са Оцем. Он му је једнак по благости и сили и има с Њим заједничку славу. Шта је Он друго, ако не печат и образ који у себи показује васцелог Оца? Нека ти, пак, оно што касније казује кроз телесно устројство, узевши га у домостроју људског спасења (које је извршио након што нам се телесно показао), тј. даје послат (Јн.5,36), да ништа не може да чини сам од себе (Јн.5,30), даје примио заповест (Јн.10,18), и слично, не буде разлог да унижаваш [Његово] Божанство као Јединородног. Јер, снисхођење твојој слабости не значи умањење достојанства Силнога. Напротив, природу схвати богодолично, а смирене речи прихвати домостројитељски. Међутим, кад бисмо желели да исцрпно о свему беседимо, предмет би нас неприметно увео у велико, па чак и небројено мноштво речи.
3. Међутим, вратимо се на предложену тему, тј. да разум који се очисти од вештаствених страсти и који напусти чак и сваку мислену твар (тј. који као риба из дубине изађе на горњу површину и доспе до [места које је] чисто и од твари), може да поред Сина и поред Оца угледа и Духа Светога, који суштински и по природи и сам има све, тј. и благост, и правост, и светињу и живот, с обзиром даје речено: Дух твој благи (Пс.142,10), и опет: Дух прав (Пс. 50,12) и опет: Духа Светога (Пс.50,13). И апостол говори: Закон Духа живота (Рим.8,2). Ништа од наведенога Он није задобио, нити је ишта касније проистекло. Од ватре се не може одвојити својство да греје, нити од светлости да светли. И од Духа је неодвојиво својство да освећује и оживотворује, те да је благост и правост. Дух, дакле, обитава у блаженој природи, не прибројавајући се мноштву, него  сагледавајући се у Тројици. Он се не садржи у мноштву, него се јединично обзнањује. Као што је Отац један и Син један, тако је један и Свети Дух. Духови за служење у сваком чину представљају мноштво, које се тешко може избројати. Услед тога, немој у творевини тражити Онога ко је изнад творевине. Немој спуштати Оног ко освећује до оних који се освећују. Дух испуњава анђеле, испуњава арханђеле, освећује силе, оживотворава васељену. Он се раздељује васцелој твари и свако му на различите начине бива причестан. Па ипак, Он се не умањује због мноштва причесника. Иако свима даје своју благодат, Он ништа не губи због оних који примају: и они се испуњавају и Он не бива осиромашен. Озарујући тела која му на различите начине бивају причесна, сунце се не умањује због њих. Ни Дух се не умањује и не раздељује, премда свима даје од своје благодати. Он свакога просвећује за схватање Бога, надахњује пророке, умудрује законодавце, усавршава свештенике, укрепљује цареве, ствара праведнике, велича целомудрене, пружа исцељење, оживљује мртве, ослобађа заточене, усиновљује отуђене. Наведено чини кроз горње рођење. Уколико узме верујућег цариника, Он га показује јеванђелистом. Уколико се настани у рибару, чини га богословом (Мт. 4,1819). Уколико нађе покајаног прогонитеља, сачиња га апостолом незнабожаца, проповедником вере и изабраним сасудом (Дап.9,15). Њиме слаби постају јаки, убоги богати, а неуки  мудрији од мудраца. Павле је био слаб, али су присуством Духа знојави убруси од његовог тела исцељивали оне који су их примали (Дап.19,12). И Петар је био обавијен слабим телом, алије благодат Духа, обитавајући у њему, чинила да сенка која је падала од  њега прогони болест од страдалника (Дап.5,15). Убоги су били и Петар и Јован, будући да нису имали „ни сребра ни злата" (Дап.3, 6). Па ипак, они су даривали здравље које је драгоценије од златника. Иако је од многих добијао златнике, хроми је и даље остајао сиромашан. Међутим, када је од Петра примио благодат, престао је да проси. Скачући као јелен, он је прославио Бога (Дап.5,68). Јован није познавао световну мудрост, али је силом Духа изговорио речи у које никаква мудрост не може да проникне. Дух пребива на небу, али и земљу испуњава. Он је свуда присутан, али се ничим не може обухватити. Он васцело обитава у свакоме и васцело пребива са Богом. Он не предаје дарове као слуга, него власно раздељује благодат, с обзиром да је речено: Делећи свакоме понаособ како хоће(1.Кор.12,11). Иако се шаље по домостроју, Он дејствује самовласно. Помолимо се да обитава у нашим душама и да нас никада не напусти, благодаћу Господа нашега Исуса Христа, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.
Сачувана
radomir marinkovic
Глобални Модератор
Старији катихета
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 185



WWW
« Одговор #2 послато: Новембар 09, 2009, 05:59:31 »

ЖИЧКА БЕСЕДА СВЕТОГА САВЕ
О ПРАВОЈ ВЕРИ

 

 

Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их.

 

Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене "испуни недостатке" отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.

 

Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела".

 

Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну.

 

И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха.

 

Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: "Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро" са правом вером "отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло -- у васкрсење суда."

 

Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.

 

Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо.

 

Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.

 

Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.

 

Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: " Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио". И опет: "Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се". Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

 

И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је "вера без дела мртва", по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери --, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: "Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек".

 

Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: "Окусите и видите како је добар Господ". Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар -- да не умремо никада!

 

Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења -- просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати.

 

Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас "љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом". И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему "од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите", осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је "пред очима Његовим све откривено", као Што рече Апостол", и "јер је Бог наш огањ који спаљује"; и "узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове". Јер је он "Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни". Да "држите заповести Његове, и да извршујете пре очима Његовим све речи које вам заповедих", "да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим", Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, амин.

 

(У преводу еп.Атанасија Јевтића, узето из његове књиге
"Свети Сава и косовски завет". Београд, 1992.)
Сачувана
Странице: [1]
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2006-2009, Simple Machines | Српски превод: Јован Турањанин Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!