Православни катихета
Децембар 13, 2018, 04:19:42 *
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте.

Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије
Вести: За повратак на сајт катихета кликните овде.
 
   Почетна   Помоћ Претрага Пријављивање Регистрација  
Странице: [1]
  Штампај  
Аутор Тема: Дарвин или Библија?  (Прочитано 14843 пута)
0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.
dusko maksimovic
Старији катихета
***
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 117


« послато: Мај 06, 2013, 08:30:57 »

Колеге, ускоро ћу имати огледни час у мојој школи, заједно са професорком биологије на ову тему. Ако неко има нешто већ спремљено у електронској форми, пошаљите, молим вас. Унапред захвалан!
Сачувана
radomir marinkovic
Глобални Модератор
Старији катихета
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 185



WWW
« Одговор #1 послато: Мај 12, 2013, 01:47:14 »

Библија и(ли) еволуција


„Људи који мало знају о науци и људи који се слабо разумеју у религију,
могли би да распраљају једни са другима;
посматрачи би могли да помисле да је то препирка између науке и религије,
али, заправо, то би био сукоб између два облика незнања.“
– Роберт Миликен

Данас често можемо чути следећи приговор: „Теорија еволуције није у складу са библијским учењем,  укида веру у Бога и зато је Хришћани не могу прихватити“.  Да ли је ова тврдња оправдана? Будући да ово питање има своју дубоку историјску позадину, најпре ћемо се осврнути на њу.

Еволуционизам или креационизам?

Философско-теолошка и природнонаучна мисао су још од Аристотела па све до почетка 19. века чврсто стајале на идеји о константности, тј. непромењивости биљних и животињских врста. Први је хипотезу да се свет мењао током историје од једноставнијих ка сложенијим облицима изнео Жан Баптист Ламарк (1744-1829.) у својој књизи „Зоолошка филизофија“ (1809.). Његова схватања, иако су била еволуционистичка, нису била атеистичка, као што ни сам Ламарк није био атеист.  У својој „Философији зоологије“, он на више места помиње Творца коме је „било угодно да предодреди општи ред ствари“.  Будући да за своју теорију није пружио јасних доказа, Ламарк није успео да је одбрани и она није била шире прихваћена.  

Енглески природњак Чарл Дарвин (1809-1882.)имао је знатно више среће и успеха него Ламарк. Дарвин је 1859. године издао књигу „Порекло врста“ у којој је изнео доказе у корист теорије еволуције. Посматрањем живог света на архипелагу Галапагос открио је да врсте нису сталне, већ еволуирају, тј. развијају се на начин да јединке које су најбоље прилагођене околини опстају и преносе своје особине на потомке, док јединке које нису прилагођене околини умиру без потомства. У делу „Порекло човека“ (1871.) Дарвин тврди да се човек не може изузети из законитости читавог живог света, па је стога сигурно да и он потиче од нижих развојних облика.

Пре Дарвинове теорије, тадашња наука се у погледу развоја врста чврсто држала дословног библијског текста из Књиге Постања.  Разлог због чега је наука давала Библији такав значај и по питању природних наука лежи у чињеници да се, услед неразвијености научних метода, већи ауторитет давао библијском писцу него ли некоме ко је можда имао супротан став, али није имао доказа којим би га могао поткрепити. Нажалост, у том раздобљу Библији се почео давати већи значај него што су јој сами аутори наменили. Присталице Креационизма (теорија по којој су све биљне и животињске врсте, које постоје на земљи, настале непосредним Божијим стварањем) и данас сматрају да је Библија, између осталог, извор научних информација. Оваква схватања, заснована на буквалој интерпретацији Старог Завета, нису својствена православном богословљу (напослетку, сам Стари Завет нам не дозвољава да га буквално тумачимо).  

Чему нас учи Библија

Православни Светом Писму не приступају као уџбенику астрономије, геологије или биологије, већ као речи Божијој, и стога нису из Писма извлачили научне закључке (што је била особина хришћанског Запада, која се очитовала у сукобима везаним за имена Николе Коперника и Галилеа Галилеја), већ су у њему тражили реч спасења – религијске истине о Богу, свету и човеку.  А те истине су следеће:

1. Свет није једина постојећа реалност. Бог је створио свет, дакле постоји пре света. За разлику од Бога, свет не постоји сам по себи, већ има свој почетак.
2. Небеска тела, биљке и животиње су Божија створења, не треба их обожавати, нити им се клањати као што чине незнабошци.
3. Све што постоји, створено је као добро и не постоји ни једна ствар или биће које је само по себи зло или које је створено као зло. Материја, према томе, није некакав принцип зла, као што су училе разне философије и митологије. Зло је последица злоупотребе слободне воље. Зло је недостатак добра.
4. Бог је апсолутно слободно и свемогуће биће. Бог не ствара свети из нужности, већ из љубави – слободно.
5. Свет је створен ни из чега, што значи да је у потпуној зависности од Бога. Да би постојали вечно, човек и све постојеће мора да буде у заједници са Јединим Вечним и Бесмртним - Богом.
6. Човек је круна стварања, створен по лику Божијем с циљем да се кроз непрестано усавршавање и заједницу са Богом обожи (=постане као Бог). Природа људскога тела се не разликује по саставу од остатка творевине – човек је створен „од праха земаљског“, отуда име првом човеку Земљанко (Адам). Оно по чему се човек разликује од животињског света је слободна воља по којој је човек налик Богу.
7.  Жена није ниже биће у односу на мушкарца. Мушкарац и жена су исте природе, што је у Књизи Постања приказано сликовито стварањем жене од „ребра Адамовог“.
8. Мушкарац и жена су створени за моногамски брак, кроз брак они постају „једно“.
9. Земља је створена за човека. Човек је постављен за господара целокупне природе, као онај који води бригу о њој, чија је дужност да је „ради и чува“ и принесе Творцу.
9. Човек је обавезан да држи дан одмора - седми дан, као сам Бог који је седмога дана „починуо од дела својих“.
Да би библијске истине учинио приступачнијим тадашњем човеку, писац користи ондашње схватање васионе и намерно ређа дела Божија у шест дана да би тиме оправдао празновање суботе (седми дан у Староме Завету).

На основу свега наведеног можемо закључити да овако схваћена књига Постања не долази ни у какав сукоб са савременим научним схватањима о постанку васионе и развојем живих бића.  

„Научни“ теизам и атеизам

Веровати у Бога значи веровати да свет, односно стварност у којој живимо, има свој темељ, смисао и циљ. Бити атеист значи негирати могућност икаквог знања о праузроку, смислу и циљу (агностицизам) или тврдити да је све постојеће производ случајности те да само постојање нема неког нарочитог смисла и циља. Хиљадугодишљи спорови доказивања постојања, односно непостојања Бога, показали су да ни један од ова два става није могуће са сигурношћу потврдити нити оповргнути. Чињеница је да су милитантни атеисти често злоупотребљавали науку како би, тобоже, доказали бесмисленост вере у Бога. Међутим, тврдња да Бог не постоји не почива на нaучно доказивој чињеници, већ на слободној одлуци онога који не верује у Божије постојање. Због тога белгијски нобеловац Кристијан де Дуве с правом говори: „Ако неко жели бити атеист, разлоге за то мора тражити изван науке“.
« Последња измена: Мај 12, 2013, 01:49:17 radomir marinkovic » Сачувана
Странице: [1]
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2006-2009, Simple Machines | Српски превод: Јован Турањанин Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!