Православни катихета
Октобар 19, 2019, 05:14:06 *
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте.

Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије
Вести: За повратак на сајт катихета кликните овде.
 
   Почетна   Помоћ Претрага Пријављивање Регистрација  
Странице: [1]
  Штампај  
Аутор Тема: О вештини општења  (Прочитано 4159 пута)
0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.
radomir marinkovic
Глобални Модератор
Старији катихета
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 185



WWW
« послато: Новембар 10, 2009, 01:46:09 »

епископ Иларион Алфејев
О ВЕШТИНИ ОПШТЕЊА

Древни грци су човека називали „друштвеним бићем“. Човек се реализује као личност, не сам по себи, већ кроз општење с другим људима. Читајући Јеванђеље, можемо приметити да је Христос пре свега учио људе како да се односе једни према другима; већи део Његове науке је управо томе посвећен. Сваки се од нас налази у контакту са разним људима – родбином, колегама, пријатељима. Има људи са којима нам се баш дружи, а има и оних са којима нам је контакт тегобан.
Општење – то је вештина, којом ми или овладамо или не овладамо или не овладамо у пуној мери. И од тога колико смо вешти у општењу, толико умемо или неумемо да изградимо свој однос са људима, колико смо ми пажљиви према људима, зависи  веома много у животу свакога од нас. Данас бих хтео са вама да проговорим о неколико веома простих ствари, које се односе на уметност општења, о којима можда не би ни имало потребе говорити, да ми на њих тако често не заборављамо, управо зато што су тако очигледне.
При општењу човек треба да је апсолутно искрен пред људима и пред самим собом. То је први и основни кључ у уметности општења. А када се у нашем општењу са неким појави фалш, када ставимо маску, када почнемо да говорино човеку не оно што осећамо, него оно што нам се чини да он треба да чује од нас, када заузмемо став – општење сместа губи вредност; тај сусрет двају срца, двеју душа, који би могао да настане уколико би наше општење било искрено и праведно, не настаје. Требамо се трудити да будемо оно што јесмо у свм ситуацијама.
Дешава се да видите човека који разговара с људима тако као да стоји на позоришној сцени. Бива, такође, да свештенослужитељ, потпуно нормалан и здрав у обичном општењу, изишавши на амвон претвара се у актера, почиње да говори некаквим извештаченим интонацијама, одабира извештачене речи које не иду од срца. Многи су се од нас налазили у ситуацијама, када је требало да говоре са катедри. Али веома је важно да нас присуство великог аудиториума не приморава да глумимо. Будит свагда и увек оно што јесте – то је први и кључни моменат.
Други моменат. Општење петпоставља способност саговорника да слушају један другог. Ми често општимо са људима само зато што нам је потребно да се изразговарамо и тада се дијалог претвара у монолог. Више од тога: ми често општимо с људима као и да не очекујемо одговор од њих; чини нам се да је једино важно да се ми искажемо. Често се срећем с људима које интересују једино они сами, њихов сопствени свет, из кога оно не могу, као из љуске, да се извуку. Такви људи се са вама срећу једино да би вам нешто казали, али не и због тога да би саслушали ваш одговор. Они су толико препуњени својим сопственим осећањима, емоцијама, мислима, доживљајима, да говоре једино са самима собом, слично тетребима који призивајући женке не чују шта се дешава око њих . Чак и ако нешто кажете таквим људима, они често уопште неће чути то што сте имали у виду, јер нису способни да схвате ништа осим самих себе.
Трећи моменат. Када општимо с човеком, надајући се да од њега добијемо одговор на наша питања или реакцију на оно што кажемо, треба да будемо спремни на то да од њега не чујемо оно што би желели да чујемо. Треба умети схватити став сабеседника, односити се према њему с максималним уважавањем. Општећи са људима треба имати на уму да је сваки човек слободно биће, он има право на своје мисли, осећања, гледишта, на свој животни став. Ступајући у општење с човеком не треба да стремимо да га приконимо на наше погледе и схватања. Сваки човек има своје сопствено животно искуство, свој животни став, коју треба уважавати.
Веома је важно при општењу с људима избегавати многословље. Треба научити мисли изражавати сажето и свеобухватно. Сав припремни проццес треба да се одвија у нама; не треба промишљати наглас. Ако ми научимо да најпре мислимо, а (тек) онда да говоримо (како је то просто и како сложено!), онда ће количина изговорених речи мање више одговарати количини мисли које стоје иза њих, Тешко и напорно бива слушати људе код којих количина речи по много пута превазилази неопходност, тако да зрнца смисла треба тражити у гомили ђубрета речи. Треба учити мисли изражавати адекватно и не прибегавати томе што је Набаков назвао „коровом речи“, „бедним рођацима истинских речи, изговореним зато да би се попунила празнина“.
Присетимо се како је Христос говорио. Видевши ученике и народ, он је узишао на гору и рекао: „Блажени ништи духом, јер је њихово царство небеско“.  Никакве уводне речи, никаква појашњења. Проповед почиње од саме сржи, од саме суштине ствари. И то се односи на свку причу, на сваку Христову реч. Нећемо овде наћи ниједну сувишну реч, ниједну реч, коју би могло склонити без оштећења смисла. Христос је најбољи пример тога како треба користити речи. Реч није једноставно звук, Иза сваке речи треба нешто да стоји, она треба да има тежину, смисао, силу. „Реч ваша да буде осољена“, - говорио је Христос. Дакле, искористимо време Великог поста да би научили више мислити, а мање говорити.
Општећи с људима важно је успоштовати и посебности саговорника – његов културни ниво, узраст, пол итд. Не може се исто општити са људима различитих култура. Општење с људима других култура, то је посебна вештина којој се такође треба учити. Многи сопствену културу схватају тако као да она треба да се простире на све човечанство. И сусревши се са другом културом доживљавају „културни нокаут (=шок), када изненада примете, да  људи на њихове речи и дела реагују другачије него у уобичајеној за њих културној средини.
Навешћу пример из сопственог живота, када сам предавао на духовном семинару на Аљаски, моји су ученици већимом били локални житељи – ескими. Једанпут ми је један од њих дошао на предавање, ја сам разговарао са њим, нешто му објашњавао, након чега ми је рекао „Захваљујем, довиђења“, устао и отишао. Природно, помислио сам да сам га нечим увредио, зато што људи једноставно тако не устају и не одлазе. Ипак веома брзо сам схватио да се и други студенти понашају исто тако у сличним ситуацијама. Ако еским каже „захваљујем“, значи, он је благодаран, а рекавши „довиђења“, одмах излази.
У нашој култури је другачије. Ми никада не говоримо „захваљујем“ једанпут. Замислимо следећу ситуацију. Молили сте да вам неко остави новац. Дали су вам новац. Ви га узимате, кажете „захваљујем“ и одете. Може ли тако? Не, свакако ћете рећи „елико вам хвала“. То је прво „захваљивање“. „Веома сам вам захвалан“ – друга „захвалност“. „Не знам шта бих радио да није било вас“ – то је трећа „захвалност“, и тд.
Ми никада не кажемо „довиђења“ једанпут. Поседевши неколико часова у гостима и осетивши да је време да одемо, ми погледамо на сат и кажемо „Касно је“. То је наше прво „довиђења“. Затим ми говоримо да би седели још, али да нам је кућа далеко – то је наше друго „довиђења“. Затим, „веома је пријатно било провести ово вече са Вама“. То је већ треће „довиђења“.И ми нећемо изаћи из дома док не кажемо „довиђења“ најмање десет пута – сваки пут у другом облику.
Оно што сам рекао у почетку беседе – о недопустивости фалша и неопходности да сваки човек буде оно што јесте односи се на општење на свим нивоима. Природно је да ми на разне начине општимо са нашим надређенима и потчињенима. У општењу са надређенима треба попуштати дотле, да се владамо као извесна особа у Чеховљевом казивању: „Дебели и мршави“. Али ни према потчињенима се не треба понашати  као господар са слугама. Уопште на нашем животном путу се могу наћи богатии утицајни људи, а могу и сиромашни и незнатни. Не треба заборавити да је сваки од тих људи створен по лику Божијем. И да сваки од њих независно од положаја и места у табели рангова – заслужује наше поштовање и уважавање.
Посебна је вештина општење са децом. Овде је такође недопустив фалш. Има људи који видевши дете, потпуно се мењају, с њима се дешава нешто необјашњиво, на лицу се појављује нека противприродна гримаса, они почињу да користе неке посебне, као дечије, речи. Не мислим да би се деци то свидело. Сећам се да се мени увек гадило када су се самном опходили у таквом духу. Уверен сам да се са децом, као и са одраслима може опходити озбиљно и дубоко.
Посебну пажњу захтева опхођење с болесним човеком, Болесни више од свих очекује од нас да чује речи утехе и подршке. Али не сме се лагати болесни, не сме се например правити привид да се ништа страшно неће десити, када човек лежи на самртном одру. Тешко болестан човек не слуша једино речи – он браћа пажњу и на поглед, на интонацију. И сваки фалш он одмах осети.
Ми често мислимо да када почнемо да глумимо, фалширамо и лажемо, да то није приметно са стране. Али уствари сваки саговорник брзо осети неискреност. Ако је то деликатан човек он оставља утисак да ништа није приметио и ми можемо остати при убеђењу, смо одиграли улогу успешно. Али то ће бити велика заблуда. Свака глума је свагда приметна и сваки фалш се увек осети.
Општење може бити корисно, неутрално и штетно.
Општење је корисно, ако оно нечему води, ако је у њему позитивна динамика, ако оно узајамно обогаћује, или у крајњој мери, ако се једна страна храни од друге. Такво општење може бити корисно и с духовне тачке гледишта и на чисто људском плану.
Али има општења бескорисног, и чак штетног. Штетно општење је оно у коме је негативна динамика, које наноси штету или једној страни или обема странама. Како поступати у том случају? Може се потрудити да се бескорисно или штетно општење учини корисним, то јест, променити га, преорјентисати га на тај начин да оно приноси добре плодове. А ако се то не деси, ако увидимо да општење са човеком не доноси ништа осим штете и њему и нама онда је некада корисније прекинути општење, него га продужити. Али често бескорисно или штетно општење настаје између људи који се стицајме околности не могу раздвојити, например – између чланова породице, који живе у једном стану, или колегама који седе у једном радном кабинету, итд. У сваком случају то треба схватити као испитивање послано од Бога, као тежак задатак који треба решити.
Дакле општење може бити изнуђено или добровољно. Оно, осим тога може да буде површно  или дубоко. На ово последње бих желео да обратим више пажње.
Бива да људи расправљају о времену, политици, новостима, али при томе њихово општење остаје на површини.Такви људи могу, знајући једни друге, двадесет, тридесет година остају потпуно туђи једни другима. При општењу с људима треба тежити томе да се на остаје на површности, већ улазити у дубину. За то има доста могућности, например, општећи са човеком један на један. Општење у групи ретко бива истински дубоко. Али разговарајући очи у очи можемо чути и видети у сабеседнику оно што обично бива скривено.
Некада се бојимо дубоког општења. Чини нам се да се при таквом општењу можемо сувише открити, отићи сувише далеко, да сабеседник може разбити љуштуру наше егоцентричности, егоизма, у коме нам бива тако удобно и топло. Не трееба се бојати ризика који у себе укључује дубоко општење. Не треба се бојати да ћемо изгубити нешто поделивши га са тим човеком; одавајући се, ми никада ништа не губимо. Не треба се бојати, ако у општењу са другим овеком буду додирнуте скривене струне, постављена болна питања. Свако општење, почевши у површности, може постепено сићи у дубину. Оно може да прерасте у истински сусрет двоје људи. У исто време, општење које је почело на дубини има потенцијал постепеног „испливавања на површину“. Веома је важно пратити динамику општења – мања ли се нешто из сусрета у сусрет, од једног до другог разговора, познајемо ли ми дубље човека, почиње ли он боље да нас схвата, или настављамо да будемо страни један другом.
Савремена цивилизација човеку нуди разноврсна средства општења, такви су: пошта, телефон и електронска пошта. Општење телефоном захтева посебну пажљивост. Далеко од тога да се све што се расправља при личном сусрету, може се рећи телефоном. Али телефон није ни одређен за дугачке срдачне разговоре. Ми смо много година живели у јединственој ситуацијим када је телефонски разговор између људи који живе у једном граду био бесплатан. Видимо, положај се убрзо изменио, а заједно са тим је у прошлост ушла кованица која постоји само у рускомјезику, - „висити на телефону“. Људима на Западу је таква раскош недоступна – сваки минут разговора кошта. Када ми зовемо некога, треба узети у обзир да наш претплатник није увек расположен за разговор. Телефонским позивом ми упадамо у нечији живот. Наш сабеседник у том тренутку може бити потпуно неспреман за општење – може бити заокупљен нечим другим. И не треба се вређати ако је он брзо „скратио“ разговор. Треба схватити да је телефон створен само због тога да би се договорили око сусрета или решили нека неодложна питања. Али ако желимо да озбиљно и дубоко општимо са човеком, неопходан је лични сусрет.
Електронска пошта је све раширеније средство општења. Оно такође захтева одређено искуство. У електронским писмима људи често бивају прекомерно кратки, готово груби. Због тога између људи који опште електронском поштом, често се јављају неспоразуми, јер се човеку чини да му није одговорено много уљудно или подробно. Треба све ово имати у виду и схватити да електронска пошта не може заменити лично општење.
А што се тиче обиче поште, то је, као што је познато, једна од најстаријих форми општења. Епистоларни жанр – посебна је вештина којој се треба учити. Свети Григорије Богослов у том смислу нам може послужити као образац. Свако његово писмо било је мало уметничко дело. У једном од писама он расуђује о томе како треба писати писма. Писмо, говори он, не треба да буде сувише дуго, нити сувише кратко, не треба да буде сувише китњасто или да садржи пуно одсечених фраза; писмо треба да буде дубоко по садржају и префињено по форми.
Ако је могуће старајте се да свако ваше писмо садржи нешто конкретно. У писмима, као и у личном разговору не треба говорити опште, које ништа не значе речи. Споменућу једног свог познаника, који ми је слао писма отприлике оваквог садржаја: „Ви се сада налазите у Француској, тамо је сигурно лето, тамо је сигурно топло, тамо сигурно цвета биље“ – и тако даље. То јест, чобек у писму (упућеном) мени говорио ми је оно што се, како је он претпостављао, дешавало код мене. При томе није говорио ништа о себи. Наравно, одговорити на такво писмо било је за мене доста тешко. Зато што писати „да, заиста, овде све цвета“ било би чудно. А други човек у истој ситуацијама писао ми је веома кратко, али из његових лаконских писама сазнавао сам све што се са њим дешавало. Ја му могу одговорити исто тако кратко, или дуже, али то би био природни одговор.Сваки пут, када намеравамо да пишемо, требамо да размислимо о томе због чега пишемо, какав одговор очекујемо. Писмо не треба да буде једноставно скуп речи које ништа не значе.
Ако је у писму питање, треба да одговоримо на њега, а не да човеку  пошаљемо
У познатом Чехобљевом казивању се каже „Писма у којима си тражио наовац, ја нисам добио“. Ако су нам у писму затражили новац, треба да одговоримо, било да дајемо новац, било да не дајемо. Покушај да се учини привид да писма није било, биће исти онај фалш, који је недопустив у општењу с људима.
О вештини општења се може много говорити, то је неисцрпна тема. Општење са сваким човеком је непоновљиво. Не постоје шаблони по којима би било могуће управљати своје општење са свим људима.
Све о чему сам данас говорио, ви свакако знате. Једноставно сам желео да о томе напоменем у дане Великог Поста, зато што у то време, док анализирамо свој живот, пажљиво посматрајући себе и друге људе. То је веме када можемо исправити грешке. Многе нам се ствари чине обичне и јасне, али када се сукобима са њима, ми поново падамо у те исте јаме, чинимо једне те исте грешке. Поменућемо да је потребно непрекидно радити над собом, да би у свим погледима били на висини и да би одговарали нашем високом хришћанском призвању.
Сачувана
radomir marinkovic
Глобални Модератор
Старији катихета
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 185



WWW
« Одговор #1 послато: Новембар 10, 2009, 01:46:23 »

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ:

-   Ако је динамика општења негативна, онда шта је боље – поразговарати, ставити тачку на „и“ или се разићи?
-   Мислим да је могуће и једно и друго. Али у неким случајевима је немогуће објаснити се са човеком: накупило се сувише тога  што смета да се са њим начисто разговара. И понекад приличи једноставно отићи, прекинути општење.
-   А шта ако растанак не полази за руком?
-   Ако осећате да се неможете растати са човеком без штете било за себе било за њега, покушајте да преорјентишете општење с њим на нешто позитивно. То није једноставно и треба доста труда. Не сме се општење с човеком препустити стихији, а тиме још мање – низ падину.
-   Шта је то „штетно општење“?
-   Навешћу конкретне примере. Ваш сабеседник општи са вама да би вас приволео на заједничко пијење алкохолних напитака. Или да би вас приволео на наркотике. Или ви видите да је човек заражен некаквим лажним учењима и труди се да вам их улије у главу, а ви почињете да се приклањате на то. Ви почињете да се спорите са њим, али он не слуша. Он има право да мисли тако, али нема право да вам то намеће. Можда вам човек улива у главу некакве погрешне ставове и делује као хипнотизер, коме ви немате снаге да се супротставите. Ако се општење развија на сличан начин, боље је прекинути односе са таквим човеком.
-   Колико је времена потребно да општење постане дубоко?
-   Некада пет минута, а некада много година. Када говорим о краткоћи и многословљу, имам у виду не време које које проведете општећи , већ квалитет општења. Ви са неком можете говорити неколико часова, али да то време испадне напразно проведено. А можете и проговорити 10 минута, али му рећи оно што ће преокренути сав његов живот. Сетите се: Христови сусрети са људима су били, по правилу, веома кратки, исто као и Његове приче. Он је умео да у тренутку измени човеков живот. Ево примера: рибар лови рибу на језеру. Исус пролази поред и говори: „стани, остави лађу, мрежем заборави на оца и мајку и пођи са Мном“. И човек истог тренутка све оставља и иде за Њим. Разуме се, ми не можемо очекивати да наше речи буду толико ефективне као Христове речи. Али се требамо побринути о томе, да наша реч има увек у себи нешто, да не буде празан звук.
-   Да ли разговор о озбиљним темама увек може бити плодотворан?
-   Има култура у којима уопште није пријатно разговарати на озбиљне, дубоке теме. Нама је јасно. Прочитајете Достојевског: „руски млишани“, који први пут виде један другог, сву ноћ разматрају кључна питања: о постојању Бога, о судбини света итд. Љубав према разговорима на озбиљне теме је наша национална одлика. Али треба напоменути да слични разговори не воде скоро никад реалним резултатима. Ми често говоримо о веома озбиљним стварима, а потом се разилазимо без ичега. Сама по себи, склоност човека да расправља о озбиљним и важним темама још не гарантује то да ће разговор са њим бити продуктивно и плодотворно. О ма којој теми да говоримо, треба се пре свега побринути за то да општење донесе резултат.
-   Постоје људи који веома много говоре, али их је тешко слушати. Како поступити у сличним случајевима?
-   Бива, да човек једноставно има потребу да говори, има потребу, да га слушају. У таквим случајевима не треба гледати на сат. Друга је ствар када човек говори због тога што је по природи брбљив; говори, не примећујући да његов саговорник не слуша, да му је то тешко. Ја сам једном читао казивање о једном енглеском поети који је имао навику, да док разговара са човеком, хвата га за дугме и жмури, да би се уверио да је сабеседник овде, али у исто време да могућа реакција сабеседника никако не би прекидала ток његових мисли. Тако, један човек, који је веома журио, откинуо је дугме и отишао.Када је након сат пролазио поред, видео је да песник још надахнуто говори, држећи у руци дугме. Познато је казивање, и потпуно тачан, о једном архијереју, који је тако дуго проповедао да његова паства то није издржавала. Архијерејева проповед је почињала у пуном храму, али су парохијани постепено један за другим одлазили, и на крају је архијереј остао сам. Тада је дошао чувар и рекао да владика укоро заврши, јер треба затворити храм. Невоља је ако ми имало личимо на оног пеника или овог архијереја.

текст преузет из књиге: епископ Иларион Алфејев, Ви сте светлост свету, Краљево, 2009.
Сачувана
Странице: [1]
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2006-2009, Simple Machines | Српски превод: Јован Турањанин Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!