Православни катихета
Март 21, 2019, 07:44:32 *
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте.

Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије
Вести: За повратак на сајт катихета кликните овде.
 
   Почетна   Помоћ Претрага Пријављивање Регистрација  
Странице: [1]
  Штампај  
Аутор Тема: Novozavetne grupe i zajednice  (Прочитано 4443 пута)
0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.
radomir marinkovic
Глобални Модератор
Старији катихета
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 185



WWW
« послато: Децембар 13, 2009, 03:29:44 »

Novozavetne grupe i zajednice

Jevrejima je Mojsijev zakon (Tora) bio izuzetno važan, postojali su ljudi koji su detaljno proučavali Zakon i raspravljali o njemu. Svakako, postojale su razlike u shvatanju ili tumačenju Zakona što je izrodilo tri glavne religijske grupe: sadukeje, fariseje i zilote. Proučavanjem Zakona su se bavili književnici (zakonici) koji bi bili pristalice ili simpatizeri ovih grupa.

Sadukeji

Judejski istoričar Josif svojim helenističkim čitaocima opisuje grupe i zajednice koje su postojale u Judejstvu početkom prvog veka po Hr., po uzoru na grčke bogoslovske škole:
"Postoje, naime, kod Judeja tri vrste filosofskih škola; jednu čine fariseji, drugu sadukeji, treću, koja živi prema posebno oštrim pravilima, takozvani eseni" (Judejski rat, II,19).

Sadukeje su rabini stalno upoređivali sa epikurejcima, čija se filosofija bila potpuno orijentisala na ovozemaljski život. Pošto su sadukeji nestali sa padom Jerusalima, u 70. g. po Hr., jedva da su o njima sačuvane direktne informacije. Sa sigurnošću se pak može konstatovati da su sadukeji bili sve drugo do filosofska škola, čiji bi nazori mogli da se uporede sa nazorima epikurejaca. A ko su pak bili pristalice ove grupe koju su nazivali sadukeji?

Naziv "sadukeji" treba svakako dovesti u vezu sa imenom Sadok, kojeg je Solomon postavio za prvosveštenika. (1. Car. 2,35) i od kojeg sveštenici vode poreklo (Kao od svoga načalnika. U zamisli koju iznosi Jezekilj u gl. 40-48 o budućnosti Izrailja, zemlje i Svetišta, sinovima Sadokovim je poverena sveštenička služba (Jezek. 40,46; Jezek. 43,19; Jezek. 44,15; Jezek. 48,11). Sadokiti su zatim odigrali odlučnu ulogu prilikom izgradnje postegzilske zajednice i kao legitimni sveštenici u Jerusalimu vršili hramovnu službu.

U nemirima pod vladavinom sirijskog kralja Antioha IV stara sadokistička dinastija prvosveštenika doživela je neslavni kraj. Grkofil Jason potisnuo je svoga brata Onijasa i počeo negovati helenizam. Makavejska pobuna se isprečila sve jačem uticaju helenizacije. A kada su uskoro zatim Hasmoneji preuzeli prvosveštenikovu službu, premda nisu bili sadokovskog porekla, pri jerusalimskom Hramu bilo je i dalje sinova Sadokovih, koji su služili kao sveštenici. Hasmoneji su mogli da tek onda na duže vladaju ako su uspostavili snošljiv odnos sa jerusalimskom svešteničkom aristokratijom, koja je opet sa svoje strane mogla tek onda vršiti uticaj na politička zbivanja ako bi bila u saradnji sa vladarskim domom. Na ovo, naravno, sve sveštenstvo nije bilo spremno. Jedan krug sveštenika vernog Zakonu okupio se oko Učitelja pravednosti i udružio u grupu, koja je sebi za cilj postavila mukotrpno ispunjavanje kultnih propisa Zakona. Tako je došlo do konflikta sa prvosveštenikom, što je dovelo do toga da je ova zajednica morala odstupiti od Hrama i naseliti se na zapadnoj obali Mrtvog mora. Ovde se okupila Zajednica Saveza pod vođstvom "sinova Sadokovih, sveštenika, koji čuvaju Savez" (1 QS V, 2.9). Od ovih sadokita razlikuju se sveštenici koji ostadoše u Jerusalimu, dalje služahu u Hramu i odobravahu sporazum sa Hasmonejima.

Iz krugova jerusalimske aristokratije proizašla je zajednica sadukeja, kojoj su pretežno pripadali nosioci visokih svešteničkih funkcija i članovi uticajnih jevrejskih porodica. Svoj podmladak vaspitavala je u konzervativnom duhu; ali funkcije i položaji koje su sadukeji držali nagonili su ih na praktično delanje i realnu procenu situacije. Stoga su bili spremni da uzimaju u obzir postojeće okolnosti. Pod vladavinom kraljice Salome Aleksandre njihov uticaj je znatno opao. Otkad su farisejski književnici bili primani u Sinedrionu, sadukeji su, doduše; i dalje imali većinu, ali su se uvek morali osvrtati na stavove fariseja.

Sadukeji su se strogo držali reči Zakona i odbijali da usmenom predanju, koje su fariseji visoko cenili, priznaju u isti rang kao i pisanom slovu Božijem. I među farisejima bila je nekolicina književnika, koji su imali da proučavaju pitanja oko tumačenja Zakona i shodno odlučuju. Njihovom trezvenom mišljenju odgovaralo je što nisu verovali u duhovni svet - anđele i demone (Dela 23,8).

Pre svega, nisu očekivali da će Poslednjeg dana mrtvi ustati iz grobova. Pitanjem, koje su, prema Marku 12,18-27, sadukeji postavili Hristu, hteli su dokazati da nema vaskrsenja mrtvih. Jedna žena je imala 7 muževa jednog za drugim, od kojih su ovi umrli pre nje, i najzad i ona. Da li će onda ova žena poslednjeg dana imati sedam muževa? Hristos odbacuje ovu zamisao kao apsurdnu. Jer kad oni ustaju iz mrtvih, neće se ni udavati ni ženiti; život posle smrti nikako se ne može uporediti sa ovozemaljskim spanjem. Ali nadanje u vaskrs mrtvih se zasniva u Zakonu Mojsijevom: "Bog je Bog Avramov i Bog Isakov i Bog Jakovljev" (2. Moj. 3,6). Pošto Bog nije Bog mrtvih, nego Bog živih, imena ovih praotaca, čiji je on Bog, jamče da će mrtvi zasigurno ustati.

Još striktnije od fariseja, sadukejima je bilo stalo do toga da se sabat (subota) drži krajnje oprezno i da se ne pokušava da se, recimo, otrcanom kazuistikom pronađe ovaj ili onaj izlaz i tako zapovest o suboti obesnaži ili zaobiđe. Nalagane kazne morale su tačno odgovarati propisima Zakona, te je pred judejskim sudom doneta smrtna presuda uvek bila izvršavana kamenovanjem.

Politička smotrenost i spretno postupanje, što su sadukeji pokazali još pod Hasmonejima, omogućili su im da i pod Irodom rimskim namesnicima zauzimaju ugledne položaje u Jerusalimu. Prvosveštenici, koje su vlastodršci postavljali na ovaj položaj, uvek su uzimani iz njihovih krugova. Kako su se sadukeji neprestano trudili da svoje verovanje okrenuto ovozemaljskom povežu sa stavom otvorenim prema svetu, to su priznavali dotičnu vlast i nastojali da ublaže sve veće vrenje u narodu protiv Rimljana. Bili su neprijatelji zilota, koji pozivahu na aktivni otpor, ali i protiv fariseja, koji su u srcu bili protiv paganske vlade. Stvarno pak, moć i uticaj sadukeja bili su ograničeni, kao što Josif doslovce beleži:
"Jer kad god su dolazili na položaje držali su se - mada nevoljno i usiljeno - onoga što kažu fariseji, pošto ih narod inače ne bi trpeo" (Judejske starine, XVIII,17).

Kad je izbio ustanak protiv Rimljana, uzalud su pokušavali da spreče oružane obračune. Pad Jerusalima zapečatio im je sudbinu. Pošto su prilikom razorenja grada i Hrama Sadukeji bili pobijeni, obnovom judejskih zajednica rukovodili su jedino fariseji, koji preživeše katastrofu.

Fariseji

Naziv "farisej" biće da potiče od jevrejskog paruschim, odn. aramejskog perischajja = izdvojeni. Možda su im ovaj nadimak najpre prikačili oni sa strane, pošto se nisu družili sa okolnim svetom da bi kao sveta zajednica Božija izbegavali dodir sa svakom nečistotom. Ovo ime je bilo svuda u upotrebi, pošto je sasvim tačno isticalo osnovnu karakteristiku farisejskog pokreta. Fariseji su otuda isto toliko malo bili filosofska škola kao i druge grupe, koje su obrazovane u Judejstvu, kako ih je Josif hteo opisati (Judejski rat, II,119; Judejske starine, XVIII,11).

Početci farisejskog pokreta dopiru u makavejsko doba kada je trebalo braniti judejsku veru od helenističkog otuđenja. 1. Mak. 2,42 spominje "skup pobožnih Judeja, hrabre ljude iz Izrailja, sve takve koji su se dobrovoljno predali Zakonu". Iz ovih krugova chasidim-a, tj. pobožnih, koji su na sebi podneli makavejski ustanak, proizašli su fariseji kao grupa Judeja vernih Zakonu, kojima pred očima nisu bili politički ciljevi, nego su jedino bili ispunjeni revnovanjem za Zakon, prema kojem bi Izrailj trebalo da vodi svoj život (1. Mak. 7,13). Kada su bila ustanovljena pravila za bogosluženja i život po Zakonu, odvojili su se od Hasmoneja, čiji cilj je bio politička vlast. Ne samo da je došlo do otuđenja između njih i vladarskog doma, nego, štaviše, pod Aleksandrom Jenejem izbi krvavi sukob pri kojem prvosveštenik terorom i pogubljenjem predvodnika održa vlast. Od toga vremena fariseji odustaše da primenom sile vrše promenu političkog stanja, nego nastojahu da se pobožnim životom, molitvom i postom, spreme za predstojeći preokret, koji će Bog uspostaviti. Kasnije su zato odbijali i da preduzimaju nešto zajedničko sa zilotima, jer su se ovi opremali na ustanak protiv rimske opsadne sile, da bi borbom protiv pagana izvojevali mesijansko doba.

Fariseji su bili udružili u čvrste zajednice, u kojima su do tančina mogli izvršavati zapovesti Zakona. Svi članovi farisejske zajednice imali su za posebnu obavezu da s najvećom brižljivošću paze na propise o kultnoj čistoći i na propis o davanju desetka. Starozavetne zapovesti, koje propisuju potrebnu svešteničku čistotu, trebalo je da ispunjavaju ne samo sveštenici i leviti, nego i svi fariseji, i to svakog dana. Ko bi došao u dodir sa nečistim, sa recimo, lešom ili mrtvom životinjom, ili imao telesni odliv, taj bi izgubio kultnu čistotu. A da bi je ponovo dobio, morao se podvrći kupanju radi očišćenja i u određenim slučajevima sačekati da prođe neko vreme pre nego što bi ponovo važio za čistog. Stoga su fariseji prali ruke pre svakog obroka (Mk. 7,3) da bi čiste ruke mogli podići na molitvu i zajedno obedovati. Međutim, nisu pazili samo na čistotu čoveka nego i na čistotu sudova, koje su koristili. Ako je, recimo, miš pretrčao preko tanjira ili kost pala u bokal, nastupila bi nečistota. I bokali i činije morali su se zato držati čistim (Mt. 23,25; Lk. 11,39). Zapovest o davanju desetka od svega što se požanje i stekne, da bi od toga pleme Levijevo, koje nije imalo nasledstva u zemlji, moglo živeti i snositi troškove oko žrtvovanja u Hramu (3. Moj. 27,30-33; 4. Moj. 18,21-24 i dr.), tadašnje Judejstvo nije posebno tačno izvršavalo. Nejudejsko stanovništvo u zemlji se, prirodno, uopšte nije za to brinulo i mnogi Jevrejin je bio srećan ako je ovde-onde mogao da izbegne dažbine i time nešto privredi za sebe. Otuda nije bilo sigurno da li je za robu, koju je prodavao judejski trgovac, njen proizvođač stvarno dao desetak. Da bi u svakom slučaju bili poslušni slovu Zakona, fariseji nisu davali desetak samo od prihoda sa zemlje nego i od svega što su sticali kupovinom. Oni su i za začine i zelen davali desetak i ništa nisu izostavljali što bi se moglo podvesti pod ovu zapovest (Mt. 23,23; Lk. 11,42).

Pored ovih obaveza, bilo je i dodatnih dela kao dobrovoljan post dvaput nedeljno - u ponedeljak i četvrtak, pa i po najvećoj žezi, da bi se kajali i molili za Izrailj i njegov spas. U novozavetnoj priči farisej se zato ne hvališe, nego spominje šta on i zaista čini: "Postim dvaput u nedelji, dajem desetak od svega što steknem" (Lk. 18,12). U Talmudu je sačuvana jedna molitva sastavljena u 1. veku po Hr., koju pobožni Jevrejin treba da izgovara, a sasvim sličio glasi kao ove reči fariseja koji je carinika, spazio u Hramu:
"Blagodarim ti, Gospode Bože moj, što si mi dao udela kod onih koji sede u zbornici, a ne kod onih koji sede po sokacima; jer ja rano ustajem, i oni rano ustaju; ja rano ustajem radi reči Zakona, a oni rano ustaju radi jednostavnih stvari. Ja se trudim i primam nagradu, i oni se trude i ne primaju nagradu. Ja trčim i oni trče: ja trčim u život budućeg sveta, a oni trče u jamu propasti" (Vavilonski Talmud, Berakot 28b).

Farisej je, dakle, ove što doživi i učini izražavao u rečima zahvalnosti Bogu, kojima se istovremeno odvaja od drugih koji ne vode svoj život prema Zakonu tako kao on.

Farisejskim zajednicama su pripadali pojedini sveštenici, a pre svega laici, zanatlije, seljaci i trgovci, koji su živeli ne samo u gradu nego i na selu, u Judeji i Galileji. Okupljali su se na zajedničke obroke, jer su tamo mogli da bolje drže zapovesti o čistota (Lk. 7,36; Lk. 11,37 i dr.). Po mogućstvu, farisej je kupovao samo kod svog istomišljenika, jer je samo tada mogao biti siguran da je na robu propisno plaćan desetak.

Zajednici fariseja pripadalo je po Josifovom izveštaju "preko 6.000" članova (Judejske starine, XVIII,42). Mada ovaj broj u odnosu na celokupno Judejstvo nije bio naročito visok, ipak je uticaj fariseja svejedno bio znatan. Njega vrše uglavnom književnici, koji su bili u vođstvu farisejskih zajednica, proučavali Zakon Mojsijev, diskutovali o njegovom tumačenju, poznavali usmenu tradiciju i znali da je dovedu u pravi odnos prema pisanom Zakonu. Svojim stavom pružali su uzor, prema kojem se učenik Zakona imao da upravlja, i zato su uživali visoki ugled u narodu.

Od ljudi koji Zakon nisu poznavali niti ga izvršavali fariseji su se odvajali i izbegavali kontakt. Starozavetnim izrazom "narod ove zemlje" (Jer. 1,18; Jer. 34,19; 2. Car. 11,14. 19; 2. Car. 15,5 i dr.) prezrivo su obeležavali "ovaj narod koji Zakona ne poznaje" (Jn. 7,49) i od njega se daleko držali. Pre svega, opominjali su na odstojanje prema carinicima i grešnicima i smatrali za apsolutno nečuveno ako bi neki pobožni Judejin s njima seo za sto (Mk. 2,14-17; Lk. 15,2). Jer carinici su bili u službi paganske opsadne vlasti, koja je iznajmljivala carinarnice onima kaji daju najviše, i hteli su da na svome položaju izbiju koliko je god bilo moguće više, te su se beskrupulozno postavljali iznad propisa samo da bi za se imali koristi. Pošto grešnik koji hoće da se preobrati mora da pruži zadovoljenje za sve nedela koje je počinio; fariseji su bili mišljenja da se carinik ne može pokajati jer on uopšte više ne zna koliko je ljudi prevario. Za grešnike su važili ne samo ljudi koji su iz zle namere prekršili Božiji Zakon, nego i takvi koji obavljaju neki poziv u kojem bezuslovno moraju doći u sukob sa Zakonom. Među takve su ubrajali kurve, propalice, kao i ove carinike, koji su imali zajedničke poslove sa paganima.

Sav život i ponašanje fariseja bili su upravljeni cilju da kao prava izrailjska zajednica slede Zakon Božiji. Među kanonskim knjigama Starog zaveta, Zakonske knjige su bile daleko najvažniji deo. Ali zakonski propisi, po njihovom mišljenju, nisu bili sadržani jedino u pisanoj reči, nego isto tako i u uredbama koje su predane usmeno i tradicijom razvijene, te je tako, pored Pisma, za fariseje istupilo "Predanje starih" (Mk. 7,3) kao istostepeni svedok božanske volje. Spretnim objašnjenjem fariseji su nastojali da smisao božanskih zapovesti koliko god moguće prilagode sadašnjici ne bi li se pronašla praktična rešenja radi njihovog izvršavanja. Tako su se trudili da prerade propise o suboti i približe ih stvarnosti putem olakšavajućih odredaba: tamo gde je postojala akutna životna opasnost, tu je izuzetno moglo da se subota obesveti da bi se pomoglo čoveku u nevolji. I područje, u čijim granicama se subotom nešto moglo nositi prošireno je time što su dvorišta više kuća proglašena za zajedničko područje.

Za verovanje u vaskrsenje mrtvih bilo je ipak nekih osnova u najmlađim odeljcima Starog zaveta (Isaija gl. od 24 do 27; Dan. 12,1-3), ali se pored toga čovek morao oslanjati na tumačenje čitavog Pisma kako je predano u Predanju i njime razvijeno. Da mrtvac može biti podignut, tada uopšte nije bilo smatrano nemogućim (vidi Mk. 6,16; Lk. 9,9). Međutim, fariseji su razvili očekivanje u vaskrs mrtvih u čvrsto formulisano učenje, kojim su se razlikovali od sadukeja (Dela 23,8), i gajili snažnu mesijansku nadu. Ako se narod čistotom i svetošću pripremi za njegov dolazak, tada će se pojaviti Mesija kao Davidov sin da bi sakupio rasuta plemena Izrailjeva i uspostavio Carstvo. Što su oni pobožni odlučnije odbacivali vlast hasmonejsku, utoliko više se njihovo očekivanje upravljalo u budućnost, u kojoj treba da se pojavi Pomazanik od Davidova roda ne bi li očistio Jerusalim od pagana, sve bezbožnike bacio na zemlju i preuzeo vlast.

Pošto su se fariseji trudili da svoj život uprave na predstojeće mesijansko Doba i ispune pravdu, koju nalaže Zakon, nastojali su da ne počine neki prestup. Povukli su "ogradu oko Zakona" da ne bi omaškom napravili koji pogrešan postupak. Iz tog razloga oni su već neko vreme pre subotnjeg večera otpočinjali sa odmorom da bi se pod ma kojim okolnostima uz pedantnu opreznost sedmi dan posvetilo Bogu Izrailjevom. Da bi za grehe, koje su i pobožni ovde-onde činili, napravili ravnotežu, fariseji su se trudili da dodatnim pobožnim ostvarenjima sakupe, suvišna dobra dela, koja bi se na poslednjem sudu mogla oglasiti za pravednost. Smatrali su da u molitvi i delanju postupaju po volji Božijoj, davali su milostinju za siromašne (Mt. 6,2), samo da bi vodili bogougodan život.

Propoved i dela Isusa iz Nazareta naišli su kod fariseja na odlučan otpor. Kako bi mogao Isus, koji je u mnogom pogledu bio blizak stanovištima fariseja - kao u očekivanju vaskrsenja i pozivom na pokajanje i obraćenje - držati zajednicu sa carinicima i grešnicima (Mk. 2,15; Lk. 7,36-50; Lk. 15,1 i dr.), stavljati se iznad propisa o suboti (Mk. 2,23 i dalje do 3,6) i se brinuti se za zapovest o čistoti (Mk. 7,1-15). Isus prebacuje farisejima da su u ovom nastojanju da steknu pravednost postali licemeri, koji, doduše, imaju na umu spoljašnje izvršavanje Zakona (Lk. 11,39-43 par. Mt. 23,23-26), a ne znaju za istinsku čistotu srca. Mada na sve pedantno daju desetak, oni zapostavljaju odlučni zahtev da Bogu pripadaju potpuno i nepodvojeno. Na osnovu svoga pobožnog življenja oni istupaju samouvereno, preziru izgubljene i misle da pred Bogom mogu polagati pravo na to da važe za pravednike (Lk. 18,9-14). Fariseji su rešeno istupali protiv Isusa, jer je on po njima prestupio Zakon, i trebalo je da bude uklonjen - ućutkan. Ova odluka je ostvarena kad je Isus došao u Jerusalim. Makako da su im pogledi bili različiti, ovde su se razumeli farisejski i sadukejski članovi Sinedriona da Isusa proglase za krivog i kao politički sumnjivog proroka izruče rimskom namesniku.

Fariseji su sve do razorenja Jerusalima imali veliki uticaj u Sinedrionu (Dela 5,34-40; Dela 23,6-8). Kad je mržnja naroda protiv rimske vlasti toliko narasla da je došlo do oružanog ustanka, ni fariseji nisu više nisu mogli da spreče nesreću. Mnogi od njih pridružili su se ustanicima, a drugi se uzdržali. Premda je priličan broj fariseja u ratu izgubio život, mnogi su preživeli katastrofu, te je farisejski pokret izvršio odlučujući upliv na duhovni karakter sinagoga posle 70. g. po Hristu i svoje učenje učinio opšte priznatim.
Сачувана
radomir marinkovic
Глобални Модератор
Старији катихета
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 185



WWW
« Одговор #1 послато: Децембар 13, 2009, 03:30:36 »

Ziloti

Kada je 6. g. po Hr. judejski vladar Arhelaj bio skinut s vlati i sami Rimljani preuzeli vlast nad Judejom, naredili su da se sve stanovništvo u novoj provinciji popiše da bi se ubuduće prema ovom popisu mogli ubirati porezi. Ova naredba izazva negodovanje i odlučan otpor u nekim judejskim krugovima, posebno kod jedne grupe fariseja koji se odvojiše od one farisejske zajednice koja nije htela da se bavi aktivnom politikom, i Rimljanima otkazaše poslušnost usled revnovanja za Zakon. Doduše, ovi revnosnici (grčki: ziloti) u svim pitanjima učenja i dalje su se slagali sa farisejskim mišljenjem, ali odlučno naglašavahu da se "oni uz veliku žilavost drže slobode i jedino Boga priznaju za svoga Gospoda i Cara (Josif, Judejske starine, XVIII,23). Ko je priznavao imperatora za Gospoda i njemu plaćao poreze, taj je, po mišljenju zilota, prekršio prvu zapovest Božju, koja propisuje da jedino Boga treba poštovati.

Ziloti su odbijali da se priklone vlasti rimskog cara i da ga nazovu Kirios (= Gospod). Nisu bili spremni, kao fariseji, da strpljivo očekuju budući mesijanski pokret, nego su hteli da aktivnim delanjem oni lično odrede tok istorije. Njihov osnivalac Juda Makavejac učinio je početkom 1. veka po Hr. da "veliko mnoštvo naroda otpadne predvođeno njime" (Dela 5,37). Javljali su se i drugi mesijanski proroci (vidi Dela 5,36; Dela 21,38), koji su svoje sledbenike vodili u pustinju da bi tamo doživeli predivnu zoru kraja vremena. Protiv nadmoćne vojne moći Rimljana oni nisu mogli stupiti u otvorenu bitku, nego su u teško pristupačnom kraju na istočnoj padini judejskih gora podigli skloništa, odakle su stalno vršili prepade protiv opsadne moći. U njihovim očima opsadne vlasti su razbojnici i banditi, protiv kojih se mora istupiti svom oštrinom i čvrstinom. Kod stanovništva Palestine sticali su sve više pristalica, jer su se isticali revnovanjem za Zakon. Rasplamsavali su neprijateljstvo prema paganima, neprestano izazivali nemire, konačno pozvaše na ustanak i behu pogonska snaga u judejskom ratu. Razorenjem Jerusalima i uništenjem poslednjih grupa otpora, koje su se još malo vremena mogle održati u zemlji, zilotski pokret je doživeo strašan kraj.

Prema Lk. 6,15; Dela 1,13 u krugu Hristovih učenika našao se nekadašnji pristalica zilota, Simon. Hristov rad i propoved očigledno su se razlikovali od težnji političkog mesijanizma. Jer vladavina Božija dolazi bez ikakvog ljudskog satrudništva, nego jedino Božijim delom, tj. odlukom (Mk. 4,26-29). Kada je Isus upitan da li je ispravno da se caru plaća porez, on nije odgovorio u smislu zilota, nego je rekao da caru treba dati carevo, a Bogu Božije (Mk. 12,17). Tako se Isus nije dao zavesti da postojećem političkom vladaru prizna odblesak božanskog dostojanstva, niti se saglasio sa revolucionarima, koji promenom vlasti htedoše da menjaju uređenje i na silu uspostave Carstvo Božje.

Zakonici - Književnici

Za istoriju Judejstva u helenističkom dobu od velikog značaja je bio stalež književnika (oni koji su tumačili Zakon - "zakonici", pa je ovaj izraz bolji nego odomaćeni izraz književnici kod prevoda Novog zaveta od Vuka S. Karadžića).  Zakonici su sačinjavali ili bili uključeni u različite grupe (stranke) koje su delovale u 2. veku pre Hr., kao: sadukeje, fariseje, esene i Kumransku zajednicu. No, počeci književnika dopiru mnogo dalje unazad u istoriju.

Proučavanja Pisma (a to su radili književnici jer proučavaju Knjigu-Pismo) prvobitno je to bio zadatak sveštenika da proučavaju i prenose Božiju reč. Jezdra, koji je post-egzilsko Jevrejstvo privezao za Zakon, bio je sveštenik i pisac (Jezdra 7,11). Poreklom je bio sveštenik, ali za pisca u to vreme smatran je onaj koji je znao pisanje i bio u službi kraljevskog činovnika. Izričitom dozvolom persijskog cara, Jezdra je obavezao jerusalimsku zajednicu na Zakon, i tako je postao poznat kao "književnik, vešt u Zakonu Mojsijevu, koji dade Gospod" Bog Izrailjev" (Jezdra 7,6). Kasnija tradicija izvodi od njega i muževa Velike sinagoge, koju kažu da je Jezdra osnovao, neprekinuti red književnika (Mischna Abot I,1). Za muževe Velike sinagoge tvrdi se da su predali Zakon budućim pokoljenjima i napravili most od pororoka do književnika. Međutim, podaci o pojedinim književnicima sačuvani su tek od 2. predhrišćanskog veka, najpre o jednom čoveku sa grčkim imenom, Antigonu od Cokhoa (Abot I,3). Pod vladavinom Aleksandra Janeja i kraljice Salome Aleksandre delovao je Simon ben Šatah. Iz Hristova doba i doba prvih hrišćana poimence je poznat čitav niz uglednih učenjaka.

Stvaranje staleža književnika mora da je rezultat susreta, sukoba i rasprava sa helenizmom. Ako se htelo stati na put snažnom uticaju grčkog duha samostalnom nastavom u Zakonu, tu staro svešteničko učenje nije više bilo dovoljno. Štaviše, moralo se poslužiti metodama i duhovnom opremom Grka da bi se proučavalo Pismo i ono (stručno tumačilo, a od Grka su naučili kako treba voditi školski razgovor postavljanjem pitanja i protivpitanja ne bi li se dobio zajednički odgovor. Kao što su se Grci pozivali na autoritet učitelja i sačuvali lanac njihovih imena u filosofskim školama, tako se i među judejskim književnicima brojala poznata imena onih koji su ce priključili Jezdri i muževima Velike sinagoge.

Pošto su književnici imali za cilj čuvanje predanja, objašnjenje i primenu Svetog pisma, nazivani su i "mudrima, učiteljima Zakona ili majstorima". Kako Zakon reguliše sva područja života, oni su morali da odlučuju ne samo po teološkim nego i po pravnim pitanjima, kao npr. koliko u pojedinostima važi zabrana rada u subotu, kako treba sklopiti bračni ugovor, kako obaviti razvod braka, kako kupiti njivu ili kuću, itd. Velikom zadatku, koje su ovi učenjaci imali da obave stajao je u pozadini veliki ugled koji su oni uživali u narodu. U krug književnika nije se ulazilo rođenjem ili poreklom, nego jedino znanjem i umenjem. Među njima je bilo pojedinih sveštenika i članova uglednih porodica, ali i ljudi iz sviju slojeva naroda, trgovci, zanatlije i čak prozeliti (preobraćenici). Svaki učenjak lično je snosio brigu o svome izdržavanju, živeći od svojih ruku. Tako je i ap. Pavle pravio šatore da bi bio nezavisan od crkvene zajednice (1. Sol. 2,9; 2. Sol. 3,8; 1. Kor. 4,12; 1. Kor. 9,6-23 i dr.)

Ko je želeo da bude književnik morao je proći kroz dugi i temeljiti studijum. Oko jednog čuvenog učitelja sakupljao se krug učenika. Kada se učenik kandidovao za prijem u školu dotičnog učitelja, ovaj ga je ispitivao i odlučivao o prijemu ili o odbijanju. Učenik bi tada stupao u životnu zajednicu sa učiteljem, pratio ga na putovanjima, slušao ga kako rešava probleme i pitao učitelja da bi od njega učio. Učitelj je svoje učenje izlagao sedeći (Mt. 5,1), a učenik je sedao pored njegovih nogu (Dela 23,3) i upoznavao se sa obiljem predanog materijala, i bogatstvom tradicije da bi je mogao i sam primenjivati.

Studijum je uglavnom bio na principu ponavljanja i pamćenja onoga što se predavalo. U školskom razgovoru učenik je pitao učitelja da bi njegovim potpitanjem bio doveden na ispravan put prisećanja i razmišljanja. Na prvo pitanje (npr. Lk. 10,25) učitelj daje da se razmišlja o sledećem: Kako čitaš, šta nalaziš u Pismu (Lk. 10,26)? Kada učenik iznese ono što zna (Lk. 10,27), učitelj bi odgovorio da je tačno rekao (Lk. 10,28). Daljim pitanjem učenika izražava se opširna pouka od strane učitelja, koja se konačno završava pitanjem kojim učenik dolazi do sagledavanja neizbežnog zaključka (Lk. 10,37). Školskim razgovorom govori i Hristos u više mahova sa svojim učenicima ili sa drugim ljudima koji mu upućuju pitanja. Ali se Hristov odnos prema njegovim učenicima razlikuje od sadukejskih učenjačkih odnosa prema njihovim učenicima time što ovi njegovi učenici od početka nisu tražilu da budu primljeni u krug učenika, nego da ih je sam Isus pozvao (izabrao) da krenu za njim i da ih je, za razliku od književnika, učio nečuvenom silom, odnosno autoritetom (Mk. 1,22; Mt. 7,29 i dr.).

Ako je učenik uspešno okončao svoje studije, učitelj bi ga proglašavao za učitelja, polaganjem ruku i zaređivanjem. Time je bio uvođen za člana tradicije, koji se svodio sve do Mojsija, i od tada je mogao da kao učitelj samostalno odgovara na pitanja i da deli pravdu. Kao "majstor" oslovljavan je počasnom titulom "ravi", tj. "rabi" (Mt. 23,7) i smeo je nositi dugački ogrtač učenjaka (Mk. 12,38), u sinagogi je imao počasno na mesto na katedri (stolici) Mojsijevoj (Mk. 12,39). Narod ga je s poštovanjem pozdravljao (Mk. 12,38) i bio je spreman da posluša njegovu reč. Priča se da je u 2. hrišć. veku r. Meir posetio jednom judejsku zajednicu u Maloj Aziji kada se približilo vreme praznika Purima. Pošto se ovog dana čita svitak iz Knjige o Jestiri, a ta judejska opština nije imala svitak knjige, to je rabin seo i iz pameti napisao celu Knjigu o Jestiri i pročitao svitak (Vavilonski Talmud, Megilla 18b). Takvo znanje bilo je u narodu priznato i uvažavano.

U Hristovo vreme delali su Hilel i Šamaj, dvojica najistaknutijih učenjaka među književnicima. Hilel kao učitelj i njegova škola, bili su u sukobu sa Šamajem i njegovim učenicima. U tom sukobu Himelova rešenja bila su po pravilu blaža nego Šamajeva. Dok je Šamaj odobravao razvod braka ako se žena ogrešila o moral i brak, Hilel je, naprotiv, učio da čovek sme otpustiti ženu kad god je imao da je zbog nečega ukori - pa makar iz razloga što loše kuva - jer po njemu je najvažnije da je rastavno pismo bude pravosnažno sačinjeno. Hilelu je takođe polazilo za rukom da donese odluku o dotle nerešivom problemu. Dok su se prema starozavetnom propisu u subotnoj godini gasili svi dugovi (5. Moj. 15,9), bilo je skoro nemoguće da se pred subotnu godinu nađe neko koji bi hteo da pozajmi novac. Ovde je Hilel pronašao izlaz rekavši da verujući pred sudijama svoga mesta može pismeno izjaviti da njegov zajam ne podleže propisu o subotnoj godini. Ovakvim rešenjem odredba Zakona je stvarno zaobiđena, ali je stvorena mogućnost da se finansije dovedu u red. Stoga je Hilel veličan, jer je uredio ovu metodu nazvanu "prozbol", tj. "na opšte dobro".

Iz Hilelove škole proizišao je Gamaliel, čije je mišljenje pod Delima 5,34-39 u Sinedrionu uživalo veliki ugled. On je po Delima 22,3 bio učitelj ap. Pavla i bio poštovan u judejskoj tradiciji kao jedan od najpobožnijih učitelja. Obnovu judejskih opština merodavno je uredio R. (= rabi) Johanan b. Zakaj. On je bio smiren čovek i o njemu predanje veli da u životu ni četiri lakta nije išao bez Tore i molitvenih priveza, da nikad u životu nije niko pre njega ušao u zbornicu, nikad nije spavao u zbornici, niko ga nije sreo dokonog nego u izučavanju, niko drugi do on nije otvarao vrata svojim učenicima, nikad nije nešto rekao što nije bio čuo od svoga učitelja, i nikada nije rekao da je vreme da se napusti zbornica (Vavilonski Talmud, Suka 28a). Kada su Rimljani opseli Jerusalim, on je dospeo van grada na taj način što su ga dva učenika iznela kao mrtvaca. Pošto ih je straža propustila, Rimljani su ga preuzeli i dali mu dozvolu da u Jabneu (Jamnjja) osnuje novu školu. Odavde je učenje Zakona rasprostirano po zajednicama u sinagogama; ovde se opet okupljao Sinedrion, koji se sada sastojao isključivo od književnika, i savetovao i odlučivao o svima poslovima koji se ticahu Judejstva. Time je hilelski pravac književnika postao merodavan za preorijentaciju do koje je došlo u Judejstvu po razorenju Jerusalima pri produženju i stvaranju farisejske tradicije.

Najznačajniji učitelj na početku 2. veka beše r. Akiba, oko kojeg se okupio veliki broj učenika, sa kojima je izučavao tumačenje Svetog pisma. Kada je Bar Kohba digao ustanak na Rimljane, pozdravio ga je r. Akiba kao obećanog sina Zvezde. Posle sloma pobune pogubljen je sa mnogim drugima i ovaj čuveni učitelj. Premda se varao u mišljenju da je Bar Kohba očekivani Mesija, uspomena na njega je ostala u velikom ugledu i u kasnijem Judejstvu. Kao i Akibu, i druge književnike pogubili su Rimljani, među njima čuvenog r. Jišmaela, koji je takođe bio starešina jedne velike škole i doneo pravila za objašnjenje biblijskog teksta, koja su za dalji egzegetski rad stekla osnovni značaj. Premda su škole književnika u doba Bar Kohbe pretrpele strašne gubitke, Judejstvo je preživelo i oku katastrofu. Sada se pristupilo okupljanju obilja predanog materijala, njihovom sređivanju i rezimiranju u traktatima Mišne. R. Jehuda, usled velikog autoriteta koji uživaše; nazvan jednostavno ravi, on je svim silama negovao ovaj posao, te je krajem 2. veka došlo do njegovog okončanja i od tada je pored slova Pisma zabeleženo i tumačenje Zakona, čije odredbe su stekle normativni značaj za život zajednice.


Odlomak iz knjige Svet Novoga zaveta [Eduard Loze]
Сачувана
Странице: [1]
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2006-2009, Simple Machines | Српски превод: Јован Турањанин Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!