Православни катихета
Август 21, 2019, 08:15:18 *
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте.

Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије
Вести: За повратак на сајт катихета кликните овде.
 
   Почетна   Помоћ Претрага Пријављивање Регистрација  
Странице: [1]
  Штампај  
Аутор Тема: НИН И ЗАГЛУПЉИВАЊЕ ДЕВОЈЧИЦА???  (Прочитано 4898 пута)
0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.
jelena dzopalic
Млађи катихета
*
Ван мреже Ван мреже

Пол: Жена
Поруке: 10



« послато: Октобар 20, 2010, 09:23:43 »

Мислим да је ово тема за једну добру расправу јер се у чланку помињу и вероучитељи. Прочитајте...


Zaglupljivanje devojčica
Mladi srpski desničari koji se deklarišu kao pravoslavci rešili su da se pozabave - ženskim pitanjem. Rezultat je istovetan ranijim “otkrićima” da su televizor, kompjuter i mnoge knjige opasni po zdravlje ženske mladeži...

      Ispijeni mladić, užagrenih crnih očiju koje su sevale od gneva na licu oivičenom gustom bradom, govorio je vidno ljutit: “Nije tačno da su žene - mironosice prve saznale za Hristovo vaskrsenje i to ispričale njegovim učenicima. Uostalom poslednje vreme je došlo, kad nam žene drže govore.” Ne sačekavši odgovor izjurio je iz sale broj 11 na Filološkom fakultetu gde se u organizaciji časopisa “Dveri srpske” održavala tribina pod nazivom: “Pravoslavni pogled na žensko pitanje”.
       Govorili su: protojerej Dejan Dejanović, profesor Andrej Tarasjev, đakon Milorad Lazić, misionarka i književnica Janja Todorović i Zorica Kuburović, lekar i pisac. Interesovanje studenata bilo je veliko. Mnogi su stajali više od dva sata, jer nije bilo mesta za sedenje. Posle ispada nezadovoljnog studenta na trenutak je zavladala neprijatna tišina. Onda je Janja Todorović rekla: “Nisam želela da razočaram ili uvredim nikog od vas, braćo. Ja misionarim po blagoslovu crkve. To nije bogoprotivno i ne treba da izaziva sablazan. Pogotovo što žena treba da zna gde joj je mesto u svemu tome.” U znak odobravanja prolomio se žestok aplauz.
     
     
     
       Sloboda
     
       Na početku su govorili muškarci, tek posle njih žene. Prvi su se trudili da budu umereni, one su se takmičile u osuđivanju ponašanja moderne, emancipovane žene. Na početku svojih izlaganja krenule su od opštih stvari. Da je Bog namerno od Adamovog rebra stvorio Evu da bi celoga svoga veka bili upućeni jedno na drugo, da bi bili jedno. Kroz Evu je došao pad, a kroz Bogorodicu spasenje.
       Citiran je apostol Pavle - da će se žena spasiti rađanjem dece, ako ostane verna i u poslušnosti mužu. “Gospod je tako uredio da je njeno spasenje kroz muža.” Iz predodređenog puta za ženu postoji samo jedan izlaz, a to je monaški put koji ženu čini Hristovom nevestom. Ukoliko je iz nepoznatih razloga žena tome protivna, i ne daj bože traži da bude slobodna (profesionalno, ekonomski i seksualno) e, onda to znači da je “protiv Boga i protiv muža”. Iz toga dalje sledi da takvo žensko čeljade može da se trudi koliko god hoće “ali nikada neće postići istinsku slobodu”, zato “što je sloboda u poslušnosti Bogu, u ljubavi prema onome od čijeg je rebra voljom Božjom sazdana”. Nezahvalnice bi trebalo da znaju da “poslušnost i predanost mužu i Bogu iz ljubavi nije ropstvo žene”, strastveno je objašnjavala Janja Todorović.
       Protojerej Dejan Dejanović je, citirajući vladiku Nikolaja, poručio da je najpreči zadatak Srba: da se obože, slože i umnože. Iz priloženog je jasno da srpska žena ima presudnu ulogu u tome. Protojerej je upozorio studente da “Crkva smatra da je svaki odnos između muškarca i žene izvan braka blud”. Tokom tribine (osim na početku teksta opisanog incidenta) nije se čuo nijedan disonantni ton, nijedno kritičko pitanje. Studentska masa je kao sunđer upijala reči predavača i povremeno im aplaudirala.
     
     
     
       Licemerje
     
       Zaključak je glasio da žene u pravoslavlju zauzimaju počasno i visoko mesto. Svi su navodili primer Bogorodice koju hrišćani smatraju najuzvišenijim ljudskim bićem. Profesor Tarasjev je istakao da broj svetiteljki u pravoslavlju premašuje 300. Od tog broja šest svetih žena je ravno apostolima a najviše je među sveticama mučenica “što sa velikim poštovanjem moramo pamtiti”. Zanimljivo je bilo posle završetka tribine čuti razgovor jedne grupe studenata. Oni su živo prepričavali knjigu u izdanju “Svetigore” pod nazivom: “Šta treba da zna svaka pravoslavna devojčica”.
       Ova knjiga, prevedena sa ruskog jezika, uživa popularnost među ovdašnjom omladinom pravoslavne orijentacije. Objavljena je sa blagoslovom mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija koji je i recenzent. U predgovoru se kaže da je “namenjena čitanju u krugu porodice.” Sastavljena je u formi poučnih razgovora majke i ćerke. Na početku knjige glavna junakinja Milica ima pet godina a na kraju 15. Sva imena su srpska, valjda radi lakše identifikacije: Milicin brat se zove Sava a drugarice Kaća, Radmila i Mirjana.
       Šta dakle, treba da zna svaka pravoslavna devojčica? Osim onoga što se moglo čuti na Filološkom fakultetu i što je osnova knjige, ima i drugih neočekivanih zapleta i obrazloženja.
       Recimo, televizor “razorno i pogubno deluje po zdravlje”, te ga ne treba imati u kući. Kompjuterske igrice “izazivaju zavisnost i ostrašćenost” što znači da je igrač “postao rob mračne sile”. Majka upozorava Milicu da je negde pročitala da oko 80 odsto devojaka koje rade za kompjuterom ostaje sterilno. Dalje, Milica postaje žrtva cenzure, kad je majka uhvati da čita “Kraljicu Margo”, Aleksandra Dime. Takve knjige “ostavljaju na duši ružan trag”, “uče laži, licemerju i razuzdanosti.” Najbolja literatura za devojčice su “Žitija svetih”. Kasnije na pitanje odakle nam duša, mama koja inače, vidimo, ne oskudeva u savetima, odgovara “ona je od Boga, ali o tome bolje pitaj tatu”. O higijenskim pitanjima očeve ne treba opterećivati, jer je period menstruacije “period telesne nečistote”.
     
     
     
       Bolest
     
       Milica nije znala šta je lenjost, kaže se u knjizi. Pored školskih obaveza, od sedme godine ona sprema sobu, pere posuđe, kupuje hleb, učestvuje u pripremanju jela, brine o mlađem bratu i sestricama. U znak zahvalnosti mama joj u jednom trenutku kaže: “Savi bi trebalo kupiti novi bicikl, ti pričekaj sa kaputom.” Kad je Milica poodrasla, mama joj je objasnila da devojčice koje se šminkaju “služe đavolu” (šminka je laž, a otac laži je đavo), u prošlosti su se šminkale samo bludnice. Na pitanje šta je blud, majka odgovara da su to svi koji stupaju u bračne odnose sa osobom sa kojom nisu u braku. “Bludnici obolevaju od neizlečivih bolesti od kojih im se ponekad telo živo raspada, krv se kvari, otpada im nos”...
       Prepreka za odlazak u raj, ima međutim, na svakom koraku. Brižna majka je i ovakvu priču ispričala Milici. Jedna mlada nevina monahinja umire. U snu se javlja svojoj koleginici koja je šokirana što ova gori u paklu. Kako je tu dospela? “Zbog toga što čuvajući telesnu neporočnost nisam sačuvala i čistotu duše. Bila sam potajno zaljubljena u jednog mladića i gledala sam ga u crkvi, i maštala sam strasno o njemu”... Kada se Milica jednog dana vratila vidno potresena kući zbog susreta s mladićem koji je na frontu izgubio noge i ruke, mamica je teši: “Kao što znaš, telesne bolesti su najčešće posledice greha. Greh i bolest su međusobno povezani.”
       Na kraju, pred završetak knjige, kad Milica treba da odluči u koju srednju školu da se upiše - ona kao da gubi živce. “Znaš, mama, ponekad mi je krivo što sam se rodila kao žena i, što nisam muškarac. Žena je osuđena na jedan jedini put i nema izbora. To je domaćinstvo.” I kakva bi to majčica bila kad ne bi znala da uteši svoju devojčicu. Ima izbora. Ukoliko ne želi porodicu, Milica uvek može da se zamonaši, kaže mama i dodaje: “Nemaš razloga da zavidiš muškarcima, koji su, zaista, više od žena sposobni za umni, stvaralački rad. Može biti da gospod na taj način čuva ženu od mnogih iskušenja i sablazni. Čuva je zbog toga što je njen glavni zadatak na zemlji odveć dragocen, a to je rađanje i vaspitanje dece.”
     
     
     
       Komentar
     
       “Realizacija slike ovakvih saveta na temu kako bi devojčice trebalo da se ponašaju, bila bi toliko strašna da verujem da niko normalan ili umereno religiozan ne bi poželeo svome detetu, svojoj ženi, pa ni samom sebi da živi u takvom svetu. Iznenađuje me što se ovakve pojave u našoj javnosti skoro ne komentarišu, čini se da ih naša kultura neguje i štiti od negativnih komentara”, kaže za NIN Dragan Popadić, docent na Filozofskom fakultetu na katedri za socijalnu psihologiju. Po njegovom mišljenju to su simptomi bolesti razorenog i natrulog društva. “U stvari, ja se zaista bojim da propagatori koji propisuju pravila ponašanja ženama možda više neće dopuštati da to bude samo pitanje njenog moralnog izbora, bojim se da će oni svoje recepte početi da nameću možda čak i putem verske nastave.”
       Naš sagovornik ističe da mu je neverovatno da naše društvo ne traži odgovore: “Oni koji drže versku nastavu treba da se izjasne da li su to one ideje koje iznose u razgovoru sa decom. Svaki roditelj bi morao da zna da li će njegovo dete biti izloženo ovakvim pričama.” Do realizacije ovog otužnog scenarija možda bi i moglo da dođe jer je veronauka jedini predmet u našim školama, koji kako sada stvari stoje, neće biti predmet evaluacije. Dakle, “ovakvi sadržaji bi se nekontrolisano mogli pustiti u škole”, potencira Popadić.
       U našem društvu uopšte, ali kod učenika posebno, već godinama je primetan trend vraćanja izvornim korenima tradicije. Institut za psihologiju na Beogradskom univerzitetu prati promene vrednosnih orijentacija kod učenika. I najnovija istraživanja među učenicima osmog razreda osnovne škole širom Srbije potvrđuju veliki porast prihvatanja religioznosti. To se smatra jednim od odgovora na društvenu krizu i krizu vrednosti. “Oslanjanjem na vlastitu kulturu i tradiciju, kao jedino izvorno i dobro što nas neće izneveriti, dovelo je do toga da se položaj žene malo-pomalo jasno degradira”, kaže Popadić. Takva situacija se prvi put kod nas, tek sada, jasno odražava na odnose među polovima. Ravnopravnost polova je još 1988. bila visoko zastupljena dok sada, očigledno, pozitivan stav prema njoj opada.
       U međuvremenu, zvanično obrazovanje kao da podgreva stvar u korist ovako promenjenog odnosa, što ne nailazi na osudu nastavnika i roditelja. U stvari, prolazi neprimećeno.
       Evo samo jednog, od mnoštva primera. Ministarstvo prosvete objavilo je “Zbirku zadataka iz srpskog jezika” za kvalifikacioni ispit za upis u srednju školu. Pitanja se postavljaju iz udžbenika koja deca svakodnevno koriste. Tako se narodna bajka “Nemušti jezik” nalazi u čitanci za osmi razred. Da podsetimo zaboravne. To je priča o čobaninu koji je, pošto je spasao zmiju, na poklon dobio sposobnost da razume životinje. Tako od kobile saznaje da mu je žena trudna, pa se zbog toga osmehne. Ženu, međutim, zanima zašto se on raduje ali čobanin ne sme da otkrije tajnu svog dara. Pošto žena uporno nastavlja sa ispitivanjem, čobanin, posavetovan od pevca, uzima batinu i prebije je. Dovde je sve u redu. Bajka je bajka i u stavove narodnih pripovedača ne treba se mešati.
     
     
     
       Nemušto
     
       Ali u Zbirci zadataka (koju je Ministarstvo odobrilo) pitanja i tačni odgovori glase: čobaninova žena u narodnoj bajci zaslužila je da bude kažnjena: zbog svoje neprimerene radoznalosti i bezobzirnosti (to je tačan odgovor). Sledeće pitanje: čitalac bi poželeo da ima moć glavnog junaka kako bi mogao da: u svakoj prilici pravilno postupi i tako uvek bude u službi pravde i dobra (tačan odgovor). I još: čobanin ispoljava sledeće osobine - radoznalost, odanost i vernost, upornost, poštenje i dobrodušnost (agresivnost se uopšte ne pominje).
       Popadić primećuje da deci ne preostaje ništa drugo nego da zaključe “da je žene dozvoljeno tući pa i onda kada su trudne. Nasilje nad ženama se označava kao pravedno i dobro postupanje. Ženama nije dozvoljena radoznalost, dok je kod muškaraca to dobra osobina. Muškarci su odani, verni i dobrodušni šta god da rade”. Zato apeluje da se svi trgnemo. “Prisustvujemo truljenju emancipovanih - ravnopravnih društvenih odnosa i tolerancije polova koja je ovde postojala. Po mom mišljenju je ovaj proces jednako opasan kao i razvoj radikalno desnih ideja, pogotovo što i jedni i drugi najčešće idu zajedno”, kategoričan je Popadić.
     
       MARIJANA MILOSAVLjEVIĆ
линк http://www.nin.co.rs/2002-04/29/23078.html
Сачувана
Душица Стојковић
Катихета
**
Ван мреже Ван мреже

Пол: Жена
Поруке: 51


« Одговор #1 послато: Новембар 17, 2010, 11:21:11 »

Мислим, ако стварно тако пише у  књизи за православне девојчице, онда није ни чудо што људи реагују бурно. Још ми Руси пишу такве ствари. Ма, ајде. Ово за ''Немушти језик'' је истргнуто из контекста. Када се прочита припиоветка лако се закључи да је жена добила батине због радозналости. За поуку није битно да ли је релација мушко-женско или каква друга, него да радозналост може да те кошта. Неће приповетка да каже да треба тући жену већ да не треба бити радознао. Е сад, кад човек хоће, све може да употреби или злоупотреби.
Сачувана
Бамби
Катихета
**
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Поруке: 69



« Одговор #2 послато: Новембар 29, 2010, 02:16:21 »

Немам баш времена, ал коју овде да додам нисам издржао (можда ће и мене нека батина да сустигне због мањка самоконтроле!??  Зеленко ).
Цитат
“Realizacija slike ovakvih saveta na temu kako bi devojčice trebalo da se ponašaju, bila bi toliko strašna da verujem da niko normalan ili umereno religiozan ne bi poželeo svome detetu, svojoj ženi, pa ni samom sebi da živi u takvom svetu. Iznenađuje me što se ovakve pojave u našoj javnosti skoro ne komentarišu, čini se da ih naša kultura neguje i štiti od negativnih komentara”, kaže za NIN Dragan Popadić, docent na Filozofskom fakultetu na katedri za socijalnu psihologiju. Po njegovom mišljenju to su simptomi bolesti razorenog i natrulog društva. “U stvari, ja se zaista bojim da propagatori koji propisuju pravila ponašanja ženama možda više neće dopuštati da to bude samo pitanje njenog moralnog izbora, bojim se da će oni svoje recepte početi da nameću možda čak i putem verske nastave.”
Овде би се само осврнуо на лицемерје овог друштва у смислу неких идеја ("10.новембар",парадирања и сл.) које се на друге начине "намећу" (овде цитирам аутора па због тога наводници), а такође и брдо накарадне и погубне за душе литературе која пролази "без коментара" и сл.

Друго. Нашли о.Дејана Дејановића да прозивају!??  Cheesy Па ако га неко познаје зна колико је то биће пуно љубави, мудрости (речника прилагођеног саговорнику) и одмерено! И читав чланак (бар колико је овде наведено) крећу са прозивком поменуте трибине, да би у исцрпном покушају прозивке (трибине која је трајала "више од 2 сата"!!) навели само пар Јањиних навода, док су се код о.Дејана и проф.Андреја хватали за по 1-2 више него мршаве сламке!!?! Смешно би било да није тужно. А потом на читаву причу накалемљују поменуту књигу!?! Па да си иоле фер и добронамеран - те 2 приче би раздвојио!!   Љутко

Треће. Чињеница је да и међу нашом, тј. литературом која се издаје и продаје под окриљем СПЦ, њених књижара и/или храмова - има стварно свега и свачег. Па да човек, да Бог прости, може наћи стварно и глупости, било да су у питању некритички у једном времену (када је био ужасан мањак литературе - те су неки и из љубави покушавали да се снађу, често и неспретно, не би ли нашли нешто што може да послужи; а Бог зна да ли је и колико било и случајева у том масовном превођењу и издавању - да се што више издаје просто и из најобичније жеље за профитом Љутко ) издаване и превођене ствари непримерене нашем амбијенту (па да кажемо и некад и "здравом разуму" <да сад не би улазили у философску расправу шта би то било - "Мислите о томе"! Зеленко >), било да се издају од стране појединих струја које су на линији "Дигиталног анђела" и сл.!  Љутко   - Бог нека нам је често свима у помоћи од такве људске помоћи!  Тужан
Тако да лично нисам читао поменуту књигу, али по неким наведеним цитатима и ономе што сам од раније чуо на тему поменуте књиге - не би ме чудило да и она спада у ту "неспретно" одабрану литературу за превођење. Не кажем да многи ставови у основи немају здрав корен, али је јако битно и како се то преноси, образлаже,... А са друге стране да не спомињем проблем који је управо о.Дејан сликовито описао као изналажење одговарајућег зупчаника за саговорника (Када сам кретао са веронауком на питање како деци да приђем, објасним нешто, одговорим на питање и сл. - о.Дејан је одговорио да свако од нас има специфичан "зупчаник" у глави и када причамо са саговорником уз молитву Богу треба да покушавамо да нађемо одговарајући зупчаник који ће тој конкретној особи бити пријемчив и који ће је покренути! - одн. речником вл.Игњатија и сл.: свака личност је непоновљива.) - те је, између осталог, једно о одређеним шкакљивим темама причати са децом млађом од рецимо 13-15 година (којима је очито намењена поменута књига), а друго са стријима где се нешто пуно боље и конкретније може и објашњавати. Управо ово прво (прича са основцима) је за мене лично био превелики изазов за који не знам да ли бих умео са њим да се снађем најбоље - те сам зато и молио да ми дају да радим са средњошколцима!, те се као такав ипак делом ограђујем од неког и коначног суда о поменутој књизи.

Толико на брзину и у прелету од мене!  Смешко Биг поздравко свима!  Зеленко
« Последња измена: Новембар 29, 2010, 02:21:36 Бамби » Сачувана

„Љубав је једини ваздух који сам удисао, и осмех једини језик који на свету разумем.“ 
                                                                                                                     - Мирослав Мика Антић
Странице: [1]
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2006-2009, Simple Machines | Српски превод: Јован Турањанин Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!